У Црној Гори се у новијој историји неколико пута догодило да буду почињена масовна убиства, у којима су страдале и читаве породице, али никада овакво као данас на Цетињу
Никада се у новијој историји Црне Горе није догодило масовно убиство као данас на Цетињу, када је Вучко Бориловић (34) пуцао у близини мјеста становања и том приликом убио 10 људи, међу којима има и дјеце. Како је нам је потврђено из Управе полиције, страдао је и он, па је укупно погинуло 11 особа, а шест је повријеђено
Догађале су се у Црној Гори велике трагедије али никада оваква. Још 1965 године у Сутомору звјерски је ликвидирана породица Новаковић.
Петко Новаковић (55), његова мајка Анђа (85) и кћерке Вера (13) и Веселинка (8) убијени су од непознатих починилаца у злочину, који је у фебруару те године потресао цијелу Југославију.
Тешко реконструисати ужасни злочин који полако пада у заборав јер се млађи становници овог приморског мјеста више не сјећају тог злочина. Петко је био наставник биологије повучен човјек који је ријетко контактирао са мјештанима Сутомора. Те ноћи је у Сутомору падао снијег што је права ријеткост.
Убиство Петка Новаковића и његове породице истраживано је дуго, а истрага је ишла у два правца – према једној верзији смрт породице посљедица је освете која се везује за Други свјетски рат, а по другој посриједи је завјера због нерашчишћених односа са наводним пријатељима Новаковића.
Према новинским написима из тог доба и казивањима пензионисаних милицајаца, Новаковићи су побијени у ноћи фебруара 1965. године, када је Сутоморе задесило снијежно невријеме.
По свему судећи, у њихову кућу на риви бануо је један или више убица. Петко и његова мајка Анђа пронађени су у кући усмрћени тупим предметом.
Кћерки није било у кући и потрага за њима трајала је више дана. Осим милицајаца, за њима су широм Сутомора трагали и бројни ученици барских школа, који су били позвани да помогну. Нјихова тијела у већ поодмаклој фази распадања пронађена су касније, у жбуњу поред пруге иза жељезничког тунела код хотела “Инеx”.
Овај случај остао је неријешен, а тада је за посљедицу имао и смјену високих полицијских функционера, који се никада нијесу нашли пред судом.
Вишеструко убиство догодило се и 30. априла 2012. године у селу Ријека Марсенића, између Берана и Андријевице. Бивши полицајац и бивши зет породице Отовић, Славко Миловић из Андријевице, вјероватно је у својој глави дуго ковао паклени план како да оствари пријетње и побије тазбину. Епилог је познат – четворо мртвих и једна рањена особа. Славко је убио таста Слободана (66), ташту Даницу (64) и шуру Зорана. Другог шуру Жељка је ранио, али га није убио јер му је нестало муниције. Након тога се, пред полицијском засједом, разнио ручном бомбом.
О многим асовним убиствима писао је и недељник Монитор, који се бавио посебно убиствима на сјеверу Црне Горе.
Данас је већ скоро заборављен тешки злочин који се догодио у сами сутон 3. јуна 1992. године у Пушоњском Долу код Пљеваља, када је Коста Дамјановић (22) ликвидирао чак девет својих сељана, а њих неколико ранио. Један за другим, послије рафала из његове пушке, као снопље падали су Јован (61) и Радован Остојић (32), Вукота Зеко Мартић. У кући браће Рајка (64) и Радована Остојића (62), осим њих двојице убијене су и њихове супруге Мара (60) и Радојка (50).
Радомановој тада трогодишњој унуци рафал је одсјекао три прста на руци. У кући Миликића, Коста Дамјановић је убио Мару Миликић (50) и тешко ранио њеног супруга Мила. Потом је у кући Шубарића убио Досту Шубарић (62), која је покушала да тијелом заштити свог братанића Вељка. Вељко је полетио к убици и послије силног рвања отео му пушку, којом га је убио. Током Вељкове борбе на живот и смрт, до те ноћи непримијећени момак Коста, успио је да рани Вељковог оца Милету и тетку му Тонку.
Породица Косте Дамјановића се потом одселила из села, а недуго након тога њихова кућа је једне ноћи изгорјела у пожару… Никада није одгонетнуто зашто је овај младић кидисао на сусједе и рођаке. Зна се само да је кобног дана у рану зору с оцем и братом повео у сусједно село малог пса на вакцинацију. Куче је ујело за ногу Зорана Мартића, сина убијеног Вукоте. Послије тога је настала свађа. Вукота је закачио Косту шаком по лицу, након чега он није желио да се с њим, оцем и братом трактором врати у село. Умјесто тога, отрчао је, дохватио пушку и започео крвави пир.
Неколико мјесеци касније нова трагедија потресла је сјевер Црне Горе. Овога пута, готово невјероватно звучи, вишеструки убица био је четрнаестогодишњи Момчило Церовић из Чокрлија, села удаљеног тридесетак километара од Бијелог Поља. За своје године изузетно добро развијен и добар стријелац, Момчило је 14. фебруара 1993. године у породичној кући ликвидирао оца Млађена (45), мајку Милеву (43), брата Мила (20), сестрића Јована Трунтића, који још није имао ни три године, те бабу Митру (70). Потом је, како је утврдила истрага, себи одузео живот из аутоматске пушке из које је, наслонивши је на под, пуцао у главу.
Остала је тајна зашто је четрнаестогодишњак побио своју породицу, која се мирно спремала за спавање.
Исте године, девет мјесеци касније, у Бијелом Пољу догодило се још једно вишеструко убиство. Деветог новембра 1993. године, око 20 сати, у свом дому свирепо су ликвидирани Вуксан Сошић (42), радник тадашње Робне куће Београд у Бијелом Пољу, супруга му Славица (40), дактилографкиња у Основном суду у том граду, као и дјеца Татјана (12) и Милосав Сошић, стар само осам година. Масакр у родитељској кући преживио је само једанаестогодишњи Владан.
Овај тешки злочин над мирним људима починио је њихов блиски рођак Ново Сошић (44), радник Црнагорапута, који је те ноћи сједио код рођака и гдје је дочекан ракијом и кафом. Послије разговора, у тренутку када му је Вуксан пружио руку у знак поздрава, Ново га је снажно стегао, повукао к себи и неколико пута му зарио у груди ловачки нож, који је прије тога припремио и сакрио у рукаву. Славица је покушала да помогне супругу, али је и она дочекана ножем. Сошић је потом извадио пиштољ тетејац и запуцао к рањеном рођаку и његовој супрузи, овјеривши убиство.
Три хица био је намијенио маленом Владану, али га је промашио. Потом је улетио у дјечију собу, и убацивши нови шаржер, почео да пуца к Татјани и Милосаву. Мала Татјана, судећи према повредама, бранила је свој и живот свога брата голим рукама.
У херцегновском насељу Немила, кобног 31. децембра 2005. године, око 12 или 13 часова, када су сви чекали Нову Годину и радовали се празницима, немилосрдно је убијена петочлана породица Рогановић. Нјихов монстурозни комшија Милан Зековић, завио је град од скалина у црно убивши Славољуба (41) и његову супругу Славку (42) Рогановић, а потом и њихове синове Марка (8), Срђана (10) и Жељка (12).
Хладнокрвни убица своју прву жртву Рогановића, Славољуба, позвао је код себе кући замоливши га да му поправи славину. Када је дошао код њега и ушао у купатило да обави посао, Зековић му је пришао са леђа и пуцао у потиљак из пиштоља марке „берета“.
И тада се није зауставио, већ је одлучно кренуо у свој крвави поход на невине људе. Дошао је у кућу Рогановића и пуцао у Славку и у њеног сина Срђања. Монструму је и то било мало, па је затим узео нож и брутално убио Марка, а потом Жељка. Дјечаци су по тијелима имали на десетине убода, а како је то истрага показала, 27 пута Зековић је убо Жељка. Такође, дјечацима је пререзао гркљане.
Истрага је показала да се Жељко борио са Зековићем, али није био јак да савлада свога џелата. Свирепи убица је ухапшен неколико дана касније, након Нове Године, у селу код Горњег Милановца, гдје има родбину.