Митрополит је казао да када с друге стране погледамо као хришћани и вјерујући људи, можемо рећи да се капела “жртвовала, да се на небо вазнијела, да она живи новим животом и дјелује са неба”
Рушење ловћенске капеле, гажење Његошевог аманета и скрнављење његовог гроба је зли чин насиља и знак велике несреће за Црну Гору, поручио је синоћ у Котору митрополит црногорско приморски Јоаникије.
Обраћајући се присутнима на свечаној академији коју је Црквена општина Котор организовала поводом 50 година од почетка градње цркве на Прчању и 40 година њеног освећења, митрополит је казао да када с друге стране погледамо као хришћани и вјерујући људи, можемо рећи да се капела “жртвовала, да се на небо вазнијела, да она живи новим животом и дјелује са неба”.
-Први знак њеног новог живота била је прчањска капела Светог Петра коју је подигао блаженопочивши отац Момо Кривокапић. Он је један од ријетких свештеника Митрополије црногорско-приморске који је у потпуности подржавао блаженопочившег митрополита Данила Дајковића, у његовој неравноправној борби за очување капеле и аманета Његошевог. Хвала Богу, ипак нису били сами, велики број професора, угледних интелектуалаца, умјетника, пјесника, подржао је нашу цркву у тој борби и стали су на браник капеле. Ми, када његујемо сјећање на ловћенску капелу, и када славимо њено ново дејство кроз цркву на Прчању, гледамо на осталих 20 капела које су подигнуте по Црној Гори и широм српских земаља и дијаспоре, ми дакле благодаримо и осјећамо се почаствованим што смо у друштву оних који су у вријеме комунистичког терора били на страни истине, на страни цркве, Његоша и његове завјетне капеле. Извршен је дакле зли чин насиља, али морална побједа је била на страни цркве и свих они који су стали у одбрану капеле, рекао је митрополит Јоаникије додајући да је та неравноправна борба у том времену, била веома важна, јер је, каже, била најјачи отпор комунистичкој власти послије 1945. године.
-Али та борба за нас је и данас веома важна. Борба за цркву од тог времена не престаје , ако дубље гледамо од доба Исуса Христа нашег спаситеља, сва историја је у знаку борбе за цркву. Слава Богу што смо и вечерас овдје сабрани у то име, у име светиње, части, имена, образа и памћења. Дај Боже да нас сјећање на Његоша, његов аманет и дјело, сабира и снажи да идемо путем Христовим, путем Светог Саве, Светог Петра Цетињског, Светог Василија Острошког и Светог Петра Другог Ловћенског тајновидца, поручио је митрополит Јоаникије.
Академик Матија Бећковић, најављен као свједок времена рушења капеле на Ловћену, рекао је да нису само у редовима турског зулума “цркве летјеле са брда на брдо”, већ и у вријеме наших домаћих зулума и зулумћара.
-Прије пола вијека, Његошава капела са Ловћена “долетјела” је и на бријег тихога канала у Перчањ, како је Прчањ у својој пјесми називао владика Раде. Као што је икона израз тежње да видимо Бога, тако је и капела на Прчању била израз тежње да видимо обурдану капелу на Ловћену. Као што икона нема реплица, него двојница и остаје једна једина ма колико се умножавала, тако и ловћенске капеле ма колико их има широм свијета, остају да дозивају ону једну једину и необориву. Прчањску цркву Светог Петра, прву избјеглицу са Ловћена, дочекао је тада једва знани, млади парох которски Момчило Кривокапић. Црква Светог Петра већ је имала своју знамениту историју, њу је на врху Ловћена подигао владика Раде и оставио аманет да се у њу сахрани. Вијест да ће се црква градити и њена градња упале су у очи тадашњег свијета. Речено је да је владичин наум – не само да у њој почива, већ и да повећа религиозност у свом народу и послужи као светионик путницима из даљине. Кажу да се владика двоумио коме да је посвети Светом Петру Цетињском или Светом Луки Љуботињском. Знамо што је одлучио али Светог Луку спомињемо и због Котора у којем је најљепша црква Светог Луке и што је владика Раде пред Лучин дан тражио да иде у Котор, а митрополит Амфилохије посљедњих дана живота говорио је да ће на Лучиндан бити на Цетињу жив или мртав, казао је Бећковић наводећи да није случајно што је у Котору својевремено одржан симпозијум – Свети Лука кроз вјекове”.
О процесу градње цркве Светог Петра на Прчању говорио је новинар и публициста Јован Маркуш који је о томе писао у једној својој књизи.
Црква је, истиче, почела да се гради непосредно након разарања храма Светог Петра на Ловћену 1972. године. Пројектовао је архитекта Саво Ристов Кривокапић, брат протојереја ставрофора Момчила Кривокапића. Ова црква, рекао ке Маркуш, представља савремену реплику некадашње капеле на Ловћену, до недавно поједини дјелови њене фасаде намјерно су били остављени у сивој фази градње, што је симболизовало ране и ожиљке на Његошевој капели, остале “послије вандалског чина врха комунистичке власти”.
-Према ријечима протојереја ставрофора Момчила Кривокапића, коме прије свих припадају заслуге за изгрању цркве од идеје и реализације, сурови бетон је била слика суровог времена у којем је срушена капела на Ловћену. Црква на Прчању је потпуно завршена, освештана и налази се данас у богослужбеној употреби. Идејни пројекат урађен је неочекивано брзо и на основу њега је добијена грађевинска дозвола, док је главни пројекат био завршен 1973.године. Грађевинску дозволу издао је на лични ризик Јово Бошковић, казао је Маркуш.
Он је поручио да је добијање грађевинске дозволе “било прво чудо Петра Цетињског везано за изградњу ове цркве”.
Темељи су, додаје, ископани за један дан мобом и љубављу мјештана Прчања 5. новембра 1972. Године, а бетонажа је изведена у двије мобе закључно за 15. новембром исте године.
-Камен темељац са повељом положио је и темеље освештао митрополит црногорско-приморски Данило Дајковић 3. децембра 1972. године. Камење се вадило из мајдана у Дољанима, док су се блокови клесали у близини темеља цркве другом половином 1974. године на Васкрс, а 1975. служена је прва служба, навео је Маркуш.
Свечаној академији су присуствовали потпредсједник Општине Котор Синиша Ковачевић, предсједница СО Маја Мршуља, предсједник Општине Тиват Жељко Комненовић, владика милешевски Атанасије, епископ захумско-херцеговачки Димитрије, архијерејски намјесник которско-тиватски, парох которски протојереј Немања Кривокапић.
Учествовао је хор Српског пјевачког друштва “ Јединство”, виолинисткиња Душица Кордић, матурант Лука Самарџић, а модератор програма је био Славиша Чуровић.
Извор: Ин4с