,,У фантазмагоричној кристалној кугли свеколиког свијета, нема границе између прошлости, садашњости и будућности, између смрти и живота. У тамним просторима галаксија, искрсавају повремено покојници, као живи и стварни, као и људи који се крећу око нас”.
Свједоци смо да су ове ванвременске ријечи редитеља Саше Петровића, заправо, историјски рефрен и својеврсни позив, да не заборавимо на велика дјела и жртве наших предака, који су остављали своје животе, без лелека, за нашу отаџбину Црну Гору – ,, то камено острвце спаса!” ,, Храброст Црногорске војске је без премца у историји ратовања” – на овај начин је Аустроугарски пуковник Рихтер одао признање ,,пораженим побједницима”, у чувеном боју на Мојковцу, на Божић 1916. године, када је око 8.000 изгладњелих и слабо обучених бораца Црногорске Санџачке бригаде (без војничких одијела и обуће, са руским пушкама ,,московкама” које нису имале бајонете и са свега 30 митраљеза), а које је предводио генерал Јанко Вукотић, потукло преко 22.000 бораца војне силе Аустроугарске монархије, са циљем омогућавања братској војсци Краљевине Србије одступницу према Албанији. Црногорска војска је све своје недостатке у опреми и у војној обуци надокнађивала високим моралом.
Најмање што можемо урадити је да запамтимо да су наши преци увијек стремили да буду на страни правде и истинских побједника, али то никада није било једноставно због честе унутрашње неслоге и подијељености, чија нас ,,сутока” и зла коб прати до дана данашњег.
У овом ,,глобалистичком свијету”, тенденциозно се бришу границе између добра и зла, правде и кривде, побједника и губитника, херојства и кукавичлука, поноса и срамоте.. Креатори наше данашњице, упорно и стрпљиво пласирају филозофију равнодушности, која умртвљује људске душе, у тој мјери да губимо везу са основним питањем: Да ли смо живи?
Наши преци су знали да изаберу прави пут, не марећи на посљедице, жртвујући своје овоземаљске животе, зарад чистог образа (личног и браственичко-племенског) и, у коначном смислу, достизања Вјечног живота!