Пише: Јанко Плавшић
Двадесет двије године су прошле од када је „Милосрдни анђео“ просуо сјеме зла над Мурином. Највећа војна сила тог времена је сву своју моћ демонстрирала над једним цивилним мостом, над једном малом варошицом, од које је било каква војна активност била удаљена километрима. Тог послијеподневног дана у 4 сата и 25 минута, НАТО је спустио пакао на земљу и мали камени мост „гађао“ са двадесет пројектила. У вјечну славу је повео шест жртава од тога троје дјеце. Раскомадана тијела дјечака и дјевојчица су оно што је остало иза тог „анђела“. Мучки, као кукавице надвили су се на небу изнад Мурине и убили оне који нису ни слутили какво зло се спрема.
Године неуморно теку али бол остаје, сјећања на невине жреве су и даље болне ране, која не боле само данас, на годишњицу бомбардовања, боле сваким даном. Боле све оне који се сјећају невино страдалих, а оне који више нису са нама не заборављамо. Јулија Брудар, Оливера Максимовић, Мирослав Кнежевић, Вукић Вулетић, Милка Кочановић и Манојло Коматина су имена која ће сваком из овог мјеста остати запамћена као сјећање на један страшан злочин и на њихово велико страдање. Остало је само да се молимо за њихове душе и надамо да им је велики Бог подарио мир.
За бомбардовање Мурине и убиство шест цивила, нико није одговарао, ни пред једним домаћим или међународним судом. И ако су кривци познати, а њихова имена се крију иза војно-политичке организације НАТО. Правда је нешто што ће за сада остати недостижно, не само за породице жртава већ и за све оне који су били рањени, тог 30 априла 1999 године. И нико од нас није очекивао да ће одговарати, НАТО је прекршио све међународне конвенције ратовања, међународно право, па није било ни за очекивати да се нађе пред судом правде.
Оно што се очекивало је да држава Црна Гора не окрене леђа на све ово. А управо је то урадила. Власт у Црној Гори која је била од 1999 године па све до 30 августа 2020 године се понашала као да Мурина није саставни дио ове државе. Под притиском „запада“ на причу о Мурини тадашња власт је ставила вео ћутања. Пале су све тужбе за душевну бол, рањени нису добили накнаде. Влада Црне Горе никада није обиљежила дан страдања невиних на Мурини. И све то није било довољно него је Црна Гора против воље грађана увучена у тај исти НАТО, да са још једном подчини онима који су јој убили дјецу.
Мурина ја те кобне 1999 године заустављена и рањена, до дана данашњег се није опоравила. Зашто је Мурина бомбардована и дан данас нисмо сазнали. Војни циљ није била сигурно. А адреса на коју се ово питање може упутити је много. Мада ја бих је упутио данашњем предсједнику Црне Горе, Милу Ђукановићу. Он је онај који нас је увјеравао да Црна Гора није у рату, он је онај који је укинуо ваздушну опасност над Црном Гором и тако довео до последица које је изазвала НАТО агресија над Мурином. Кривац јесте НАТО али криваца има и Црној Гори. Мило Ђукановић је био у сталном контакту са НАТО агресором током бомбардовања Савезне Републике Југославије, да ли је знао да ће Мурина бити бомбардована? Какве су игре игране сазнат ћемо временом, историја је стрпљива наука, а од казне нико није побјегао, на овом или на оном свијету.
Садашња Влада Црне Горе и њен политички врх имају прилику да исправе све неправде према Мурини и њеним жртвама. А хоће ли то урадити или ће поклекнути под притиском „запада“, сазнат ћемо већ данас.