Не иде Црна Гора нигдје, не сели се она у Србију, али је потребно да се на прави начин усели у срца свих нас

Пише: Сања Томовић

Није добро бацати се каменом на светињу, јер се то може вратити као бумеранг

Кад је брани што је не одбрани ?Брате ти што брата за брата нећеш, туђина за господара себи намећеш. Позивате на линч и пријетите, браните државу од нас. Браните Црну Гору, од оних којима отаџбина није партија, а вођа партије није врховни бог. Нисте је бранили од лименки, мини централа, разних бизнисмена и њихових интереса?

Тада је вођи одговарало да се ћути. Ви не схватате да ми бранимо Црну Гору од братомржње и богомржње и зла, које је заиграло коло зла да ово превазилази границе људског разума. Бранили смо светиње у које можете мирно да уђете и ви, ријеке из којих воду пијете и ви, планине у чијим љепотама можете да уживате и ви. Шуме оно што је остало од њих, иако неки обећаше да ће се тамо обрести, да брани.. Хоће да брани, али свој капитал и ненаситост. Није њему до никога него до себе. По многим поступцима показало се да нас презире, а то није добро. Схватите да мржња убија вас, а не нас. Тешко мрзитељу брата свога, јер зло добра никад донијети неће. Док ви  јуришате на нас задојени мржњом они пуне џепове, теби дају мало горива за севап, пиво и сендвич да би некако претурио дан. А сјутра? Шта ћеш рећи себи кад се у огледало душе погледаш. Смета наш свети Митрополит мртав смета, а живљи је него сви живи овога свијета.

Колико видим све је оставио и обновио, све препородио, ништа однио није са собом, све је оставио народу. Није добро бацати се каменом на светињу, јер се то може вратити као бумеранг. Не мислим овдје на људски суд, већ на суд Божији од кога нико никада утек’о није. Неће нас убити мржња ваша, ми смо задојени љубављу свепраштајућом њоме ћемо опстати, а и себе и вас одбранити. Само љубав нема алтернативу, али има будућност и перспективу. Неће се ваша мржња дотаћи наших срца, нас су светиње задојиле и осетиле. Истина је да у времену мржње највише мрзе онога који не зна да мрзи. Док ви мрзите вријеме пролази и вратити се неће. Треба да се више оставимо подјела и мржње, да радимо и испоравимо ову дивну земљу и као народ слободно продишемо.

Не иде Црна Гора нигдје, не сели се она у Србију, али је потребно да се на прави начин усели у срца свих нас. А доста је било подјела, мржње, док су други уживали у финим укусима свјетских мајстора, носили торбице од више хиљада еврића, наруквице, сатове, мајбахе. Ишли гдје су хтјели, шетали , уживали, нама је и ово по Црној Гори све непознато. Не можемо никуд, јер неки „воле“  отаџбину, па су скокнули до Емирата, Париза, Њујорка, па да се после не би  причало одкуд тамо? Гдје су паре? Ја ћу народ посвађати и док се они буду свађали, ја ћу куповати вријеме и уживати. Кад се једном „освијестите“ и окренете иза себе видјеће године које је појела мржња.

Морају они да се буне, ех. Тешко је после мајбаха сјести у такси или неки голф, тешко је после рате од 30 евра, плаћати као и сви ми кредит од 300 евра. Допустили смо себи да за другога који краде струју ми плаћамо, јер то тако вођа каже, а његова се не пориче, то је тако понижавајуће. Тако се не воли отаџбина, то се зове некако другачије, али то већ сви знамо…Док пензионери немају ни за андол, дјеца немају за ужину, већина народа нам је крезуба, без посла, наде, без будућности..

Запитате ли се икада шта после? Чему све ово? За здравље чије бабе ја ово радим? Остали смо жељни и живота и слободе, јер некоме никад није доста и никако да схвати, чему вакат томе и вријеме. Било је тешко, мучно и готово неиздрживо. Никада нисам помислила да требам мрзити некога или на њега кидисати зато што не мисли као ја. Има једна народна која гласи: „Гдје чељад нијесу бијесна кућа није тијесна“ .Да ми радимо и живимо као сав нормални и цивилизовани свијет, да не будемо више, како би народ рекао имбрет свијета. То је нама потребно, да коначно завлада мир међу нама, јер времена више нема. Њега не могу да „купе“, чак ни они чији сат кошта  толико да би спасио нечији живот, нахранио гладне, многе куће подигао и тако даље. Колико год да ципела имаш само једне можеш обути, колико год кућа да имаш у само једној заноћити, колико год одијела само једно можеш обући, кад дође вакат ништа ниси донио, па ћеш такав и да идеш.

Што нас више прогоне све смо Христу ближи, не живимо за царства и моћнике овога свијета, ми смо дјеца нашега Ђеда, Његоша, Св.Василија и Саве и Св.Петра.