Идемо у планине, јер тамо нема…
Седамдесетих година прошлог вијека, Пол Пот вођа црвених кмера у Камбоџи, започео је такозвану аграрну реформу. У склопу исте, испразнио је градове, између осталих и Пном пен и сво становништво отјерао на село- изговор је био да је тиме омогућио нацији да се прехрани. Наравно, постојали су и други разлози, али о њима неком другом приликом. Како би употпунили слику о том експерименту, одгледајте филм „Поља смрти“, уз музику непоновљивог Мајкл Олдфилда.
Слушајући ових дана доктора за кртолу и доктора струку, не могу да се отмем утиску да неко покушава сличан експеримент са нама. Поручи, не трепнувши доктор за кртолу, да ће ублажити мјере и омогућити свима онима који имају викендице да дођу до њих, да разору давно заливађене њиве и да почну да се баве пољопривредом. Занимљиво, можда држава и откупи вишак производа, па буде и корист од тога. Наравно, услов је да имате викендице и земљу. За оне који то немају, препоручи нам „струка“ који се надовеза на доктора за кртолу, да ћемо ускоро на свим јавним мјестима морати да носимо маске. Ја опрах и фантомку, нека се нађе! Ово ношење маски је у склопу ублажавања мјера. Или није? Ко би знао шта све струка препоручује. Толико су контрадикторни да једноставно морамо да се запитамо знају ли они ишта о овом вирусу?! Но ту нису усамљени, сведоци смо да ни сви епидемиолози не мисле исто. Неку су за карантин, неки нијесу. Једни мисле да се ради о слабашном вирусу, други да је Годзила у питању. И тако могли би да набрајамо и нашироко и надугачко. Логичан закључак је да знају све и да не знају ништа. Како им тренутно одговара.
Како би народ натјерали на послушност, увели су и полицијски сат тамо гдје има позитивних на тесту, а и тамо гдје нема. Убиједили су нас да је боље бити у кући и дисати устајали ваздух него изаћи у природу и користити вријеме шетајући на чистом ваздуху, рецимо у парку; упс..заборавих да су закључали паркове, али нам сад зато што смо били добри, мало и попустише и дозволише нам да прошетамо, али један по један у колони одржавајући дистанцу. Намјерно не рекох ни социјалну ни физичку, јер су сву причу започели са социјалном дистанцом и то није случајно.
Ништа се не дешава случајно, па чак и ако се нешто случајно деси и то је намјештено да буде случајно. О разлозима због чега је оволико људи ухапшено и на брзину процесуирано, могао бих нашироко и надугачко, али заборавих да је то један велики писац у свом ремек дјелу „Архипелаг Гулаг“, Александар Солжењицин на добрих двеста страна већ описао. Данас је довољно да напишете нешто на свом фејсбук профилу, да одмах добијете прилику да то што је текстописац хтео да каже, објашњавате надлежнима уз присуство или без адвоката у зависности од тога колико познајете своја права. О селекцији кога треба ухапсити, а кога не, не треба трошити ријечи, једноставно кажеш да живимо у земљи у којој је све доживјело дно. О њима и о тржишној економији која негде мора да постоји а негде и не баш у посебном осврту, само да употпунимо слику наше збиље. Тмурну. Но жилав смо ми народ. Пребродићемо ми некако ову пошаст, или што би правници рекли удружени злочиначки подухват и сачекати „спасоносну“ вакцину која би нас ослободила ове биједе. Наравно, неће нас спасити од неких других вируса, а Бога ми ни од овог.
Порука за струку: некога можете лагати сво вријеме, све можете лагати неко вријеме, али не можете све лагати сво вријеме!
Порука за читаоце: Размишљајте својом главом.