У каменосивим падинама подловћенског заосеока Његуши, 13. новембра 1813. године, дакле на данашњи дан, Ивана Томова Петровић, мајка хришћанка, Србима је родила најмудрију главу.
Оно што је Русима Пушкин, Шпанцима Сервантес или Енглезима Шекспир — Петар II Петровић Његош је свом народу. Трагични јунак косовске мисли, владика и владар међу варварима, аутор космогонијске литературе, философ и пјесник, уједно је и узорни херој српског народа, залагао се за ослобођење и уједињење свих Срба и био спреман да се одрекне свјетовних власти зарад уједињења са Србијом.
Од 1845. члан институције Матице српске „једна звезда на богатом њеном небу“, како је говорио владика Исихије, знао је и за једину, праву, Матицу — „Србија је матица српства, без ње никад ништа!“, писао је Његош 1848. Матији Бану, а ’49. туговао због урођене српске разједињености, српском пријатељу из Дубровника, Меду Пуцићу.
Поносан, велик и лијеп „как неко паганско божанство“ (како је говорио которски надбискуп) Петар II остаје са својим народом, као топло лице тешке прошлости и строги, упозоравајући поглед због још теже будућности. Наше је да га не разочарамо, дугујемо му, а прије свега, остала нам је и жеља, без ње проклетство — да му тијело вратимо у почивалиште које му је, Христовим дланом умивена, душа за живота тражила. У том смислу: нека буде што бити не може, нека буде борба непрестана.
Ми знамо ко смо