НВО МЗКС поздравља одлуку 42. Владе Црне Горе да у процедуру Скупштине наше земље стави Предлог Закона о попису становништва, домаћинства и станова. Међутим, како усвајање и спровођење овог закона представља један од програмских циљева наше организације, овим путем, са жељом да на најбољи могући начин допринесемо заштити виталних интереса српског народа у Црној Гори, исказујемо сљедеће добронамјерне сугестије и примједбе.
Нашу организацију првенствено радује чињеница да су се у ст. 1, чл. 9 предлога Закона, у оквиру личних података који би се узимали од испитаника, нашли и подаци о њиховој националној, односно етничкој припадности и вјери. Ипак, желимо да скренемо пажњу на нужност прецизније и педантније језичке формулације када је ова норма у питању. Наиме, у цитираном члану стоји: „прикупиће се подаци о: (…) националној, односно етничкој припадности, вјери…”. Иста језичка структура се понавља и у ст. 2 наведеног члана: „ако лице не жели да се изјасни о националној, односно етничкој припадности…”. Сматрамо важним, и корисним, да се наведени језички исказ коригује тако што би се, уклаљањем запете, постигао сљедећи облик: „прикупљаће се подаци о: (…) националној односно етничкој припадности”, или тако што би се наведени нормативни захтјев формулисао на сљедећи начин: „прикупљаће се подаци о: (…) националној (етничкој) припадности” односно „народној (етничкој) припадности”. Оправдање наведеној примједби налазимо у чињеници да предложена формулација оставља простор различитим тумачењима, међу којима су она која подразумијевају да се прикупљају посебно подаци о националној, а посебно о етничкој припадности. Уколико законодавац и државни органи прихвате такву праксу, ово би могло да изазове забуну код испитаника. Наиме, наведени члан Закона већ предвиђа да ће се од испитаника, независно од питања о њиховој националној односно етничкој припадности, прикупљати и подаци о њиховом држављанству. Сматрамо да су ти подаци довољни да пропишу структуру становништва Црне Горе у смислу његове припадности политичкој нацији (поданство држави).
С друге стране, питање о њиховој националности у смислу припадности народу или етнији мора бити дефинисано на начин који не оставља простор забуни. Упоредно европско законодавство не познаје јединствену праксу приликом дефинисања појмова као што су „нација”, „народ”, „етницитет”, „раса” или „поријекло„…”. Свака држава те појмове разумије и дефинише на различити начин, у складу са специфичним историјским и друштеним приликама. Стога не постоји разлог да и наш законодавац тако не поступи, па да питање о народној припадности дефинише на начин који не би изазивао двосмислености и непотребне забуне. Вјерујемо да би најитнуитивнија формулација тог питања била просто: „Шта сте по народности?”, чиме би се ово питање недвосмислено разликовало од питања „Чији сте држављанин?”.
Такође, поред ове, жељели бисмо да скренемо пажњу на још једну нејасноћу из текста предложеног закона, која, чини нам се, може изазвати још више недоумица међу пописиваним грађанима. Ријеч је о пописном податку из чл. 9, ст 1 Предлога Закона који се односи на „језик којим лице уобичајено говори”, који ће се прикупљати поред података о матерњем језику и страним језицима којим се пописано лице служи. На почетку треба истаћи да је категорија „језика којим лице уобичајено говори” апсолутна и, по нашем мишљењу, новина за коју тешко да може бити смисленог оправдања у оквиру црногорског пописног законодавства. Наиме, овај податак није био предвиђен за пописивање на претходном попису из 2011. године, а није присутан ни у законским рјешењима који се односе на прошлогодишње, односно овогодишње пописе становништва у земљама региона (Републици Србији или Републици Хрватској). Истовремено, поред неутемељености у ранијој и упоредној пописној пракси, ова пописна категорија озбиљно је дубиозна и спрам статистичке релевантности, али и спрам унутрашњег и међународног правног оквира. Наиме, категорија језика којим лице уобичајено говори непознаница је када су у питању Устав и релевантни закони. Устав Црне Горе тако у чл. 13 познаје категорије службеног, односно језика који су у службеној употреби, док у чл. 79 који нормира посебна мањинска права припадника националних мањина, Устав говори о праву припадника националних мањина на употребу свог (дакле мањинског ) језика и писма у приватној, јавној и службеној употреби. Закон о мањинским правима и слободама такође не познаје категорију језика којим се уобичајено говори, али за увођење у службену употребу мањинског језика у одређену јединицу локалне самоуправе изричито наводи, у члану 11, значај резултата посљедња два пописа становништва. Разумије се, језик који припадници националних мањина подразумијевају као свој, у смислу чл. 79 Устава јесте језик који они сматрају својим матерњим.
Иако појам матерњег језика у социолингвистици, па тим прије и у праву, није једнозначан, те постоје четири доминантна теоријска одређења матерњег језика (језик који је лице прво научило, језик који лице најбоље зна, језик који лице најчешће користи, те напосљетку, језик са којим се лице што интерно, што екстерно идентификује), Методолошка упутства међународних, односно препорука УН за спровођење пописа, како из 2010. тако и из 2020. године стоје на становишту да се под матерњим језиком има подразумијевати онај језик којим је лице проговорило у најранијем дјетињству. Штавише, Међународне препоруке УН за спровођење пописа из 2020. године наводе да се поред податка о знању страних језика, могу прикупљати и подаци о језику од значаја за културни идентитет, а међу њима наводе податке о матерњем језику схваћеном на описан начин, податке о главном језику схваћеном као језик којим се лице најбоље служи, те податке о уобичајеном језику, односно језику које лице најчешће користи код куће или на послу, а што је управо и ова новоуведена категорија у Предлогу закона о попису. Ипак, истим препорукама савјетовано је да државе чланице комбинују пописне категорије на начин којим би у пописни образац били укључени подаци о страним језицима и једна језичка категорија од значаја за културни идентитет, а да у сваком случају изабране категорије и концепти везани за језик морају бити адекватно објашњени у документацији која се односи на попис становништва. Дакле, Влада Црне Горе поменуту препоруку УН у погледу пописа становништва није испоштовала не само тиме што је увела двије категорије које се односе на културни идентитет (матерњи и језик који лице уобичајено говори) него и зато што ове категорије у образложењу уз Предлог закона није адекватно, односно није уопште, објаснила, а што је, имајући у виду да је ријеч о увођењу међу пописне категорије по први пут, тим прије била дужна да учини у погледу језика којим се уобичајено говори.
Имајући у виду да је категорија језика којим се уобичајено говори у потпуности непозната, па и некомпатибилна са текстом и логиком других релевантних међународних докумената које је Црна Гора ратификовала, попут Оквирне конвенције Савјета Европе за заштиту националних мањина или Европске повеље о регионалним и мањинским језицима, али и да је ова пописна категорија, на основу актуелног законског оквира, и статистички излишна с пуним се правом може поставити питање разлога њеног увођења и о(п)станка у законском тексту који се односи на предстојећи попис становништва. Иницијатива српског народа Црне Горе „Ми знамо ко смо” разлог за забринутост у погледу овог дијела одредбе чл. 9 ст.1 Предлога Закона о попису становништва тим прије види у сљедећим околностима:
неспорно је да је попис становништва био један од кључних захтјева демократске већине, а који је Влада Црне Горе, чији је Предсједник неријетко посезао управо за литијском легитимацијом, предуго и безразложно одуговлачила да испуни. Разлог за овакво жељно ишчекивање Пописа становништва треба тражити у чињеници озбиљних приговора на начин и резултате претходног пописа из 2011. године. Међутим, упркос, из српског угла, озбиљним приговорима на спровођење претходног пописа, према његовим резултатима једна од ријетких сигурних пописних већина у Црној Гори, као земљи без националне већине, јесте она која се односи на матерњи језик: апсолутна већина становника Црне Горе говори српским језиком и сматра га својим матерњим. Ипак, резултати претходног пописа указали су и на евидентну дискрепанцију између бројности припадника српског народа и говорника српског језика, кроз присутност одређеног броја грађана који се, иако говорници српског језика, у националном смислу изјашњавају као Црногорци. У овој дискрепанцији може лежати потенцијална злоупотреба пописне категорије језика којим се уобичајено говори, а за шта се ипак надамо да није била намјера Владе Црне Горе као подносиоца Предлога. Наиме, уз институционално поспешивање тзв. „дуалног идентитета” и недовољно разјашњење, па и манипулације пописивача на терену, категорија језика којим се уобичајено говори може бити кукавичје јаје, односно инструмент смањења броја грађана којим је српски матерњи језик. Овако перфидан ефекат може бити постигнут кроз инсистирање да је садашњим говорницима српског језика из реда особа које се национално изјашњавају као Црногорци, српски заправо „уобичајени”, а „матерњи језик, заправо, црногорски”. На овај начин би дакле број говорника српског језика на попису могао бити осјетно смањен, а што би имало и значајне правне посљедице, будући да, поновимо још једном, једина правно релевантна пописна категорија за уживање језичких права јесте матерњи, никако и језик који лице уобичајено говори. Уколико се ова резерва ипак покаже тачном, то би могао бити најснажнији институционални удар на српски језик у Црној Гори од његовог свођења на ранг језика у службеној употреби дискриминаторним Уставом из 2007. године. Стога НВО „Ми знамо ко смо” снажно апелује најприје на Владу Црне Горе да пред грађане изађе, у складу са међународним препорукама али и легитимним очекивањима литијске јавности, са подробним објашењем и разлозима који су је опредијелили за увођење ове новине у пописно законодавство, а уколико разлози и објашења не буду довољно убједљиви, да посланици парламентарне већине амандманским дјеловањем, прије што скоријег усвајања Закона о попису становништва, уклоне ово „кукавичје јаје” потенцијално уперено против српског језика у Црној Гори.
Ми знамо ко смо,
Подгорица