Потпредсједник Владе и министар правде, Зоран Пажин, јуче је у Скупштини Црне Горе изнио став како Српска православна црква једино у Црној Гори избјегава регистрацију.
Баш попут недавих обновљених преговора између Владе Црне Горе и Митрополије црногорско-приморске о Закону о слободи вјероисповијести, министар правде служи се неистинитим тврдњама о регистрацији и тиме обмањује јавност бавећи се политичким и правним манипулацијама осликавајући тако управо функцију министра правде у Црној Гори која стаје у једну ријеч – марифетлук.
Сигурним корацима „духовног вожда“ Мила Ђукановића
Министар Пажин је, поред тога што је доказао своје незнање и способност континуираног јавног пласирања неистина – доказао је и своју оданост „идеологији“ коју је установио предсједник Демократске партије социјалиста а успут и предсједник „свих грађана“, Мило Ђукановић.
Пажин није истакао ништа ново, иако комплет „експертски тим“ владе Црне Горе заједно са државним врхом мора да схвати да, ипак, хиљаду пута изговорена лаж не постаје истина. Право је за њих предубока вода, а ко се бори за ваздух да опстане на политичкој сцени покушавајући да обмани јавност – јасно је.
Ђукановић је недавно казао на сједници ОО ДПС у Беранама, да и законско рјешење Србије који се односи на ову област предвиђа регистрацију и да се СПЦ у Србију уредно регистровала:
“Погледао сам закон о црквама Републике Србије из 2006. године, и не само да предвиђа обавезну регистрацију коју је, узгред буди речено, СПЦ у Србији потпуно испоштовала, него, тамо се прописује пет услова које црква мора да испуни да би била регистрована“.
Исто то је поновио и у емисији Телескопија на „Јавном“ сервису.
Било како било, у жељи да разобличимо, још једну у низу лажи, није нам било тешко да пронађемо текст Закона о црквама и верским заједницама Републике Србије, објављен у Службеном гласнику Републике Србије под бројем 36 од 2006. године.
Поменути закон Српској православној цркви, као и другим вјерским заједницама које вјековима функционишу на територији Србије, признаје статус традиционалне вјерске заједнице (Члан 10).
Српској православној цркви признаје се континуитет са правним субјективитетом стеченим на основу Начертанија о духовној власти (Одлука Народне Скупштине Књажевства Србског од 21. маја 1836. године) и Закона о Српској православној цркви („Службене новине Краљевине Југославије“, број 269/1929) (Члан 11)
Тачно је да овај Закон предвиђа вођење Регистра цркава и вјерских заједница (Члан 17 и даље) али се од Српске православне цркве није захтијевала регистрација, већ је она као традиционална вјерска организација, уписана у Регистар на основу самог закона.
Правна енциклопедија: Правни тим Владе да се едукује
У прилог цјелокупној причи о регистрацији, ваљало би узети у обзир и књигу под називом „Правна енциклопедија“ коју је приредио проф Борислав Т. Благојевић а у изради су учествовали угледни правници из Београда, Новог Сада, Подгорице, Приштине, Скопља, Сарајева и Љубљане.
У њој јасно стоји да регистрација има конститутивни карактер а да се уписом стичу или ГУБЕ права или правна стања.
Потребе поновне регистрације СПЦ у Црној Гори – бесмислица
„Црногорска скупштина донијела је један правно небулозан акт, назван „Закон о слободи вјероисповијести“. У низу бесмислица записаних у том акту, посебно се истиче она о потреби поновне регистрације Српске православне цркве (и других вјерских заједница). Жалосно је да међу заговорницима споменутог закона има и „правника“ који су заиста добили (да, „добили“ је прави израз) диплому правног факултета; и још жалосније: има међу њима и правних велеумова који су и доктори правних наука, па неки од тих јадника чак и професори Правног факултета у Подгорици. По мом мишљењу, требало би их вратити на пoчeтaк студија правног факултета. Зашто? Па да науче да је једно од основних правила да се у стечена права не дира!“, писао је за наш портал члан Правног тима ИН4С, Никола Милованчев.
Он је истакао да је свуда у свијету је тако: нема ретроактивности и укидања стечених права.
„За илустрацију наводим примјер Словеније. Садашњи словеначки закон који уређује то подручје је Закон о вјерској слободи (Zakon o verski svobodi) из 2007. године. Tај закон у потпуности сљеди регистрацији вjерских заједница из раздобља Социјалистичке републике Словеније, односно СФРЈ“, пише Милованчев.
Ово се може видјети из регистра вјерских заједница у Словенији, који се налази на званичном сајту владе Словеније ( https://www.gov.si/teme/verske-skupnosti/ ). Читамо да је нпр. под бројем пет уписано: „Српска православна црква Митрополија загребачко-љубљанска…“ –
„5. Srbska pravoslavna cerkev Metropolija Zagrebško – Ljubljanska
sedež: Ljubljana, Prešernova cesta 35
leto vpisa: 1976…“.
„Да, то је правна норма заштите стечених права. У Словенији, чију праксу политикантски еврофанатици Црне Горе (а и Србије – али нас они овај пут не занимају) често хвале, законодавац је био коректан: СПЦ је ту постојала и раније и не може јој се то право узети„, истакао је Милованчев.
Слично је и у другим земљама, Аустрији и Италији на примјер. Тако у континуитет Српске православне црквене општине Трст, настале на основу повеље Марије Терезије из 1751. и Статута из 1793, нико није дирао нити га оспоравао, чак ни у вријеме фашизма. Рад је мирно настављен на основи истог статута (регистрованог 1793. под аустријском царевином) и под италијанском краљевином (од 1918), и касније у италијанској републици, након Другог свјетског рата. И у Бечу је било слично. Овдје је Устав Српске православне црквене општине написао владика далматински Никодим Милаш, наш познати стручњак канонског права, 1906. године. Нацисти су додуше покушали да овај Устав бечке СПЦО ставе ван снаге, почевши од 1940, када су створили „аутокефалну“ Православну украјинску цркву (звучи познато, зар не?) и хтјели да СПЦО Беч подреде тој „цркви“. Међутим, и тај наш црквени устав је био жилав и није хитлеровцима пошло за руком да га обеснаже; одржао се и након њихове пропасти, под аустријском републиком, све до 70-их година прошлог вијека.
И тако, наш народ би рекао – Мудроме доста! Тридесет година власт у Црној Гори се, у паузи од проневјера, шверца и других сумњивих радњи, приватизација, препродаја, пребијања сопствених грађана и посвећености стварању што снажније диктаторсрке и полицијске државе, итд., бави политиком. Нажалост, таква политика је, најблаже речено – политиканство, а однос према Српској православној цркви дефинише ту политику – антицивилизацијска, дискриминаторска, подла и подругљива, незнавена и неспособна, агресивна и, на концу – приватна, криминална творевина.
Извор: ИН4С