„Не смијемо дозволити да нам лопови и криминалци и бјелосвјетске протуве одређују пут у будућност. Јачи смо ми од свеколике скаламерије која је кренула на нас“
Пише: Јово Пејовић, потпредсједник ДНП
Ниједан званичник са Запада па ни господин Ескобар не долази на ове просторе да би помогао да се проблеми превазиђу на задовољство грађана, већ да учврсти утицај Запада и појача његову позицију у политичким дешавањима на Балкану. Сви који нијесу спремни да безпоговорно извршавају њихове налоге немају њихову подршку.
Коме то није јасно, тај и не треба да се бави политиком. Срби у Црној Гори, као и у осталим државама у којима живе су под сталним притиском такозваних западних пријатеља који систематски раде на промјени њихове свијести како би одустали од сопственог идентитета. Уплив туђинске културе и обичаја све више угрожава нашу самосвијест и гура нас у неки нови свијет у коме треба да се што више удаљимо од наших коријена и традиционалних вриједности по којима смо били препознати и јединствени у свијету.
Неприхватањем да нашу културу замијенимо њиховом, проглашавају нас заосталим, непожељним и нетолерантним. Тако смо из необјашњивих разлога преко ноћи постајали лаковјерни и почели вјеровати оним несрећним политичарима који су искористили нашу наивност да би се дочепали функција, а потом направили такав морални салто мортале да се више и не зна у што вјерују и за кога раде.
Колико год нас нападају и колико год смо уморни од непресталне борбе да би опстали, потребно је да се још чвршће држимо за руке и јаче одупремо геноциду који се под плаштом тобожје демократије спроводи над нама. Не смијемо дозволити да нам лопови и криминалци и бјелосвјетске протуве одређују пут у будућност. Јачи смо ми од свеколике скаламерије која је кренула на нас. Зато поред храбрости које нам никада није фалило треба да покажемо мало више мудрости и маште, јер није довољно да само стојимо постојано као клисурине. Треба имати наду да наши грађани неће и даље остајати равнодушни нити ће подржавати сопствену пропаст.
Вјерујем да ће се најзад освијестити и кренути да спашавају себе како би тиме спасили и државу у коју живе. Ко је једном живио у тамном вијалету а неки од нас нажалост јесу, све је видио. Срби су прогледали кроз очи Светога Саве и ма колико се трудили и из вана и изнутра да нам погледе прекрију мраком, тешко ће у томе успјети јер очи Светог Саве сијају и у мраку и осветљавају нам пут. У Црној Гори нас деценијама уче да од њега главу окрећемо и што нас више притискају, ми све више ка њему идемо.
На тај пут који је скоро зарастао вратио нас је благопочиши Митрополит Амфилохије. Ми живимо у држави која је најбољи примјер како тешко препознајемо разлику између издаје и јунаштва, себичности и пожртвовања, пријатељства и непријатељства, слуганства и поноса. Ми живимо у држави гдје је највише улизица и рачунђжија, грабљивица и подрепица. Ми живимо у држави гдје је лакше издати него се прекрстити. Само Бог зна колико нас издаја још чека. Чак и они који су се престављали исконским чуварима традиционалних вриједности, доласком на власти и при првом испирању мозга од стране западних моћника преко ноћи су заборавили што су обећали и кога представљају, вјероватно поучени тиме да су овдје у посљедњих тридесет година само слуге успјеле да се одрже. Ваљда зато их је овдје најлакше пронаћи. Зато не чуди што су и данас дугачки редови оних који се нуде као слуге, али је тужно што њихово слуганство Црну Гору води у колонијално ропство. Њима је важније што мисле њихове газде, него грађани Црне Горе. Зато нападе турбопатриота треба игнорисати, а напоре да нас избришу са мапе свијета не заборављати. Мудро треба чувати оне вриједности које не смијемо издати. Оне су важније од сваке власти и сваке привилегије коју власт са собом носи. Без њих смо нико и ништа.