Већ годинама нас у поштанском сандучету умјесто писама чекају рачуни. У ковертама се не налазе ријечи које инспиришу осмјех већ само велики бројеви због којих коверте отварамо са нервозом и стрепњом – и нагомилане цифре због којих се хватамо за џеп, за новчаник, за картицу, за главу. И док претурамо по мислима, новчанику, фиокама, размишљамо и питамо се: “Како?!”
Одговор је у томе – да су износи рачуна високо изнад наше реалне потрошње и да значајан дио тог новца одлази код њих – неколицине оних који су у врху ДПС-а. А они га не инвестирају у развој индустрије и пољопривреде чиме би отворили нова радна мјеста, напротив, улажу га само у себе, постајући тиме још богатији и богатији. На тај начин ми не остајемо ускраћени само за сопствени новац који заслужујемо, већ и за добро расположење и здраву енергију, односно на тај начин ми своје расположење и енергију, своју снагу живота – дајемо њима. Зато вас ових дана у поштанском сандучету чекају отворене позивнице у најљепшим бојама – да се ујединимо и одлучно устанемо против њих. Због будућности која припада свима нама.