Одлуку о избору лауреата Нобелове награде из области књижевности Иво Андрић је дочекао у свом стану у Београду.
Био је 26. октобра 1961. године.
– Нобелову награду сматрам као изузетно признање за целокупну књижевност моје земље – скромно је тада прокоментарисао чувени писац.
У најужем избору су, поред Андрића, били и енглески књижевници Лоренс Дарел и Грем Грин, Американац Џон Штајнбек и Италијан Алберто Моравија.
Андрић је у Стокхолм отишао 5. децембра, у друштву супруге Милице Бабић-Андрић. Свечана церемонија доделе Нобелових награда у области медицине, физике, хемије и књижевности, одржана је 10. децембра у раскошној дворани Концертне палате Шведске академије.
Др Андерс Естерлинг, члан Академије је Андрићу приликом уручења награде рекао:… Велико је задовољство за Шведску академију да у Вама награди једног вредног представника оног језичког подручја које до сада није било представљено у листи награђених. Са изражајем наших искрених честитки, ја Вас молим да примите овај знак почасти из руку његовог Величанства Краља…”
Иво Андрић се потом обратио окупљенима на француском језику, а његов говор „О причи и причању” касније је објављен у оквиру Андрићевих Сабраних дела.
„У извршавању својих високих задатака, Нобелов комитет Шведске академије решио је овог пута да писца једне, као што се каже, мале земље одликује Нобеловом наградом која, мерена међународним размерама, значи високо признање. Нека ми је допуштено да, примајући то признање, кажем неколико речи о тој земљи и додам неколико општих разматрања у вези са приповедачким делом које сте изволели наградити.
Моја домовина је заиста „мала земља међу световима”, како је реако један наш писац, и то је земља која у брзим етапама, по цену великих жртава и изузетних напора, настоји да на свим подручјима, па и на културном, надокнади оно што јој је необично бурна и тешка прошлост ускратила. Својим признањем ви сте бацили сноп светлости на књижевност те земље и тако привукли пажњу света на њене културне напоре, и то управо у време кад је наша књижевност низом нових имена и оригиналних дела почела да продире у свет, у оправданој тежњи да светској књижевности и она да свој одговарајући прилог. Ваше признање једном од књижевника те земље значи несумњиво охрабрење том продирању. Стога нас оно обавезује на захвалност, и ја сам срећан што вам у овом тренутку и са овог места, не само у своје име него и у име књижевности којој припадам, могу ту захвалност једноставно али искрено да изразим.” – ракао је Андрић на почетку свог излагања.