Риболов је разонода, опсесија, спорт, надмудривање, али прије свега то је љубав а за многе од нас и начин живота. То стално кретање, утабаним стазама својих искустава по разноразним врлетима које неријетко нико прије нас није обишао у потрази за оном недосањаном, највећом “мајком свих риба”, које нас (опијено) увијек враћа испочетка на воду, представља радост и спознају живота и предуслов за духовно (и физичко) прочишћење. “Највећа драж риболова лежи у великој неизвјесности везаног за улов и нашег напора да користећи разне креативне технике, дођемо до истог”.
Да ли риболов баш сви посматрамо из ове призме?
Наравно да не. Велики број оних који нијесу риболовци и не препознају и не осјећају ту врсту симбиозе између риболовца (рибе) и природе, риболов доживљавају као мисију залудних занесењака који губе вријеме “буљећи” у воду и убијају досаду на један за њих тако стран и непојмљив начин. Нажалост и многи међу нама који себе називају спортским риболовцима, риболов искључиво доживљавају као неко лично такмичење и доказивање накарадне храбрости и бахатости (самоподизање ега) или још опасније као начин за остваривање брзе и лагане зараде. Они нису многобројни као криволовци , али су зато њихови резултати у уништавању вода и риба у њима су јако видљиви , готово као криволовачки. Такође, морамо бити свјесни чињенице да нова времена налажу да се осиромашени и обогаљени рибљи фонд било гђе у свијету па и овђе третира као цијењена и ријетка “роба” и да је самим тим риболов све мање социјална категорија, а све више постаје хоби богатих људи. Дакле морамо се сложити да бесплатног, а уловима богатог риболова нема и биће га све мање.
Шта као спортски риболовци можемо урадити по овом питању ?
Треба бити искрен и рећи …веома мало. Али, то аутоматски не значи да не требамо, апеловати и аргументовано критиковати постојећа и будућа рјешења и рад специјалистичких установа који се баве овом проблематиком, али и похвалити рад оних институција и појединаца код којих се види воља и ентузијазам и који су препознати као добри домаћини чије воде се ипак чувају и рибе у њима.
Ситуација са нашим водама је данас таква да чекајући на нова системска ријешења која се хронично споро доносе, мора под хитно нешто урадити у превенцији и заштити ионако девастираног и рибљег фонда иначе ће све отићи у смјеру који касније никаквим будућим законским регулативама неће моћи заштити и сачувати.
Најугроженије воде (нападнуте криволовцима свих врста) су свакако оне са осјетљивом и све мање присутном салмонидном рибом (ткз.пастрмске воде).
Због све чешћих ситуација у којима долази до изражаја најмаштовитија бескурпулозност криволоваца, али и неких других “интереса” у посљедње вријеме појављује се све више неформалних група, удружења и НВО које усмјеравају пажњу управо на ове проблеме, али и на свеопшту девастацију комплетне животне средине, а за нас рибаре посебен презир и зебњу изазива изградња све већег броја малих МХЕ, на пијаћим изворским водама. Такође, ситуације попут ваакума у дођељивању газдовања вода обилато користе све опремљенији и слободнији криволовци, док заштиту на многим водама не обавља готово нико.
Све ово значи да је посљедњи тренутак да сви ми који истински волимо риболов заједнички одредимо приоритете и међусобним договором и идејама дамо свој допринос не гледајући лични, већ шири друштвени интерес. Искрено се надамо да ће се овђе многи препознати, а што прије заједнички то урадимо на бази што ширег консензуса, то ћемо прије добити побједнике ове приче – ријеке богате рибом и задовољство већине риболоваца !
С.Б.М
Добро