Реаговање НВО „Ми знамо ко смо“ преносимо интегрално
НВО „Ми знамо ко смо” оштро осуђује непрофесионалну, неправедну и бесрамну одлуку Омбудсмана Црне Горе да скаредни и увредљиви појам „посрбица” не оцијени као говор мржње.
Ова одлука је показатељ, сада већ традиционалне неосјетљивости државних институција Црне Горе према националним правима и осјећајима Срба, којом се, на најбестиднији начин, вријеђа како национално, тако и лично достојанство свих припадника српског народа у Црној Гори.
Оваквим поступањем, држава Црна Гора соли рану коју су двоструки аршини оставили на души сваког Србина који у њој живи, делегитимишући тиме своје институције и продубљујући мучан утисак да су у Црној Гори, ипак, неки грађани једнакији од других.
Пошто је Омбудсман констатовао да се у Скупштини Црне Горе, у контексту различитих „дебата од општег интереса” упоребљавају пејоративне квалификације попут: „милогорци”, „литијаши”, „секта, а не црква”, „криминалци”, „терористи”… и „други увредљиви термини” — али, наравно, није констатовао да је ико икога икад назвао, рецимо — потурицом — нити да је помислио да је то нормално, јер сви знамо, и морамо знати, да није — остаје нам простор да замислимо сличну ситуацију, бијес медија, НВО сектора и међународних партнера да се ипак десило, да је неким случајем, припадник бошњачког народа у Црној Гори, ословљен овим увредљивим термином.
Колико је мучна, и биједна, и лоше скривена институционална болећивост према свима, само не Србима, показује и чињеница да је сасвим недавно неопажено прострујала вијест да је Више тужилаштво у Подгорици оцијенило да говор новинарке „Градске ТВ”, Мирке Девић, у коме Српску православну цркву и све њене вјернике цинично и иронично осликава као отпаднике од хришћанства и организовану криминалну групу вичну најтежим злочинима и криминалу — не садржи елементе кривичног дјела говора мржње.
Наравно, и док не постоји било какав преступ у томе да један посланик Србе у Црној Гори назове „неправим Србима — посрбицама”, нити у томе да новинарка брутално вријеђа њихову Цркву — постоји стална, необорива претпоставка, да су Срби — криви. Када препознамо туђу неправду, онда смо криви што смо је препознали, кад се њој одупремо, тада смо криви што се одупиремо. Када поменемо злочине других, онда смо криви што својим сјећањем нарушавамо међуетнички склад. Тако је данас и највећи син српскога народа Црне Горе, Петар II Петровић Његош крив што је написао „Горски вијенац”. Крив је он, а са њим и сви ми који га носимо у срцу. У његово се име морамо извињавати, а његова дјела прећуткивати. Тако у данашњој Црној Гори Србин може бити крив и кад је бесмртан, а крив је и кад је невин. У сваком случају, очигледно и даље — грађанин другог, или трећег реда.
Ми знамо ко смо