Извор, са којега се и ми данас опијамо бистром водом духа и врлине, у његовом је дјелу, мисли, подвигу божански издигнутом на пиједестал вјечности.
Пише: Славица Илинчић
Дана 13. новембра прије 207 година родио се највећи међу великима, бесмртни Петар Други Петровић Његош, човјек који је сажео све оно што је дотад било вриједно у један, веома разгранат, путоказ за све оне који су дошли послије њега. Извор, са којега се и ми данас опијамо бистром водом духа и врлине, у његовом је дјелу, мисли, подвигу божански издигнутом на пиједестал вјечности.
Његош није само филозофски и поетски ум који је у једну чашу непролазности сјединио највише домете човјекове мисли и вјере; није само божји изасланик који је богоугодним дјелом својим означио саму бит нашега постанка, опстанка и останка; није само утемељивач савремене црногорске државе; он је искра, из љутог камена рођена, ИЗВИИСКРА, ка небесима као симболу вјечности усмјерена, пламен који у сваком од нас букти жаром предака и жеђи потомака; духовни, свјетовни и књижевни великан који је себе приложио на дар Богу и народу.
Све оно што он значи, и што ће значити док постоји времена и људи, сублимирано је у једној реченици – апотеози великану коју је, скрушено стојећи пред бесмртношћу његовом, изговорила, давно, Исидора Секулић: „Ко владар, ко човек, ко песник – он је небесник“.
Задатак нове власти је да се дан Његошевог рођења коначно прогласи за државни празник.
Нека је слава бесмртноме владици Раду Томовом!
ИН4С