Пише: Ненад Милкић
Синоћ гледам слике које нам стижу из најтврђег ораха српске нације, из неустрашивих делова српства расутог широм Црне Горе. Андријевица, Беране, Пљевља, Никшић… Гледам и не могу да се не присетим.
Тако су у почетку кидисали и на Србе западне Херцеговине. Централне Босне. Сарајева. Лике, Кордуна, Баније, српске Далмације. Косова. Метохије. Македоније… На ред је дошла и Црна Гора!
Овде више није питање само епископа и свештеника, цркви и манастира, Његоша и сердар Јанка Вукотића. Овде се поставља питање опстанка једног народа. Када специјалну полицију пошаљеш на девојке и децу. Када десет полицајаца под пуном опремом туче једног младића. Кад на песму одговориш сузавцем… Нема ту више места за љубав и помирење. Овде је опстанак једног народа у питању. И као по неписаном правилу 20. века опет српског.
Срби Црногорци су часни, поштени и добри људи. Знам многе и многи ме знају. Део мог срца гуши се у димним бомбама. Део моје душе туку одреди специјалне полиције. И како седети и ћутати на оно што се браћи догађа. Дражи су ми кањони Лима и Мораче него све плаже света; више волим кршеве Комова и Дурмитара него скијалишта Алпа; срцу су ми ближа пространства Куча и Васојевића, него сва ЕУ. И шта нам је чинити?! Само седети и гледати док нам браћу разапињу.
Срби Србије и Срби Српске, требали би у хиљадама на Јабуку, Бродарево, Шћепан поље, и друге граничне прелазе. Мноштвом притиснути црногорску међу. У славу Бога песмом надјачати наредбе нео-дрљевићког режима у Подгорици. Показати браћи да нису сами.
Ако смо Срби…
И ако смо људи…
А ту би колону требао патријарх српски да поведе.
Ако га још увек имамо.
Слава српству и подршка браћи у слободној Црној Гори!