Уколико будемо свједочили идеолошком позиционирању Владе по линији утицаја и путених жеља Мила Ђукановића, Ранка Кривокапића и осталих декларисаних антисрпских елемената у њој, сасвим је сигурно да реинкарнација утицаја таквих политичких демона неће проћи без јасног одговора јавности
Аудио-запис који је објавио самозвани „грађански активиста“, учесник „белведерске револуције“ и декларисани активиста ДПС-а, Александар Саша Зековић, на коме се, наводно, чује разговор Петра Кнежевића – помоћника команданта ПТЈ који је у јавност доспио након успјешног руковођења полицијске акције обезбијеђивања чина устоличења митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија на Цетињу, предат је Специјалном државном тужилаштву.
У међувремену, министар унутрашњих послова Филип Аџић, најавио је утврђивање аутентичности аудио-снимка, сљедствено чему ће, како је најавио Аџић, полицијски службеник Кнежевић сносити законске посљедице; дочим из пера Ђукановићевог ДПС-а не престају да се штанцују пропагандистичка штива која позивају на симболички „одстријел“ из службе овог високог полицијског службеника.
Међутим, да ли је мета искључиво службеник Кнежевић или се, злоупотребом његовог имена, наставља политика обрачуна са Српском православном црквом?
Прије него се рашчлани у потпуности овај случај, неопходно је проблематизовати поријекло предметног снимка и одговорити на питање да ли је у оквиру МУП-а, Управе полиције и АНБ-а, све вријеме трајања тзв. „експертске Владе“, функционисала паралелна служба за прислушкивање високих полицијских службеника, али не само њих?
Имајући у виду да је по сриједи, очигледно, ријеч о незаконитом прислушкивању које је доспјело до „активисте“ Зековића посредством, деценијама уназад пажљиво грађене Ђукановићеве мреже „пацовских канала“, предметни аудио-запис је, као такав, правно неваљан доказ и, како је указао у ауторском осврту на овај случај правник Мићун Милатовић -„производ кривичног дјела“. У таквом потенцијалном дјеловању, Милатовић истиче да је суштинска намјера овог уратка „компромитација сваког појединца и институције који су од стране криминално-шовинистичког картела дпССдп означени као непријатељи“.
Нажалост, медијска и политичка сатанизација службеника Кнежевића, коју прати гласно ћутање, иначе, веома бучног, невладиног сектора, запоставља овај есенцијални мотив у анализи случаја Кнежевић, јер, по свему судећи, правни оквир – закони и Устав, је најчешће у црногорским приликама простор разузданог креативног и интересног тумачења.
С друге стране, јавни иступи у режији коловођа ове харанге – високих функционера ДПС-а, који не престају да криминализују вјерски чин устоличења, доводе нас на закључак да је психолошко-пропагандни рат против Српске православне цркве, заправо, једини суштински циљ овог медијског черечења службеника Кнежевића.
У међувремену, ни ријечи о толиком броју примјера недвосмиленог бахатог и противправног понашања оних припадника Управе полиције који су спроводили репресију над грађанима Црне Горе, новинарима и свим слободним појединцима. Примјера ради, подсјетићемо на случај припадникa црногорске полиције, Горана Поповића, који се 2015. године, након протеста у организацији ДФ-а, на свом Фејсбук профилу похвалио поруком: „растјерали смо банде злотвора“.
Или, пак, случај полицајца Андрије Пејовића, који је преко друштвених мрежа пријетио Србима „паљењем на ломачи“, притом, вријеђајући један цијели народ. Основно државно тужилаштво у Подгорици је, почетком прошле године, овај гнусни поступак Пејовића протумачило на начин да у њему нема елемената за кривично дјело.
О случајевима монструозног пребијања Мија Мартиновића и физичког напада припадника тадашњег САЈ-а на уредника портала ИН4С, Гојка Раичевића, или, пак, о еклатантним примјерима најбруталније корупције и криминала, попут афера „Коверта“, „Препознавање терена“ које је пласирао управо наш медиј, и да не говоримо.
Одсуство систематичног, професионалног и непристрасног приступа према свим недвосмиленим случајевима кршења закона од стране припадника Управе полиције, али и оним случајевима који захтијевају темељну истрагу, очигледно, производ је диктата оних структура које су, сходно народној вољи исказаној на парламентарним изборима 2020. године, несумњиво поражене, али чија се линија утицаја, нажалост, поново институционализује и избацује у етар.
Циљ оваквих акција је, судећи по реакцијама великог дијела јавности, очигледан. Он подразумијева елиминицију непожељних појединаца који су у ранијем периоду показали да не могу бити под контролом, али и слање поруке свима који би се дрзнули да у будућности покушају нешто слично. У коначном, ријеч је о имплицитној криминализацији будућег дјеловања СПЦ и скретање фокуса са одговорности виновника догађаја од 5. септембра који су, очигледно, покушали да сруше уставни поредак.
На који ће се начин идеолошки профилисати и поставити тзв. „мањинска“ Влада, остаје нам да видимо на расплету овог, али и свих осталих претходно поменутих случајева. Уколико будемо свједочили идеолошком позиционирању Владе по линији утицаја и путених жеља Мила Ђукановића, Ранка Кривокапића и осталих декларисаних антисрпских елемената у њој, сасвим је сигурно да реинкарнација утицаја таквих политичких демона неће проћи без јасног одговора јавности.
ИН4С