Страх од близине

СТРАХ ОД БЛИЗИНЕ

Пише: Марија Вешовић

foto:novosti.rs

Социјална дистанца је, ових дана, наредба, а наредбе се морају поштовати, зар не? О томе да ли је неопходна или није не бих , претпостављам да јесте али нећу да дубоку анилизирам ту потребу. Социјална дистанца сама по себи има проблематичан назив, друштвена одаљеност, одаљеност од друштва и свега што оно чини, као таква дефинитивно није наредба и још мање је потреба. Физичка дистанца да, али социјално би требали бити повезани сада више него икада. Једни другима да дамо подршку и реч утехе.

Ми, Балканци смо увек били некако шкрти у додирим, близини, у показивању емоција. Некако смо увек били социјално дистанцирани, тако да нам и ово не пада толико тешко. Какви ћемо тек бити после ове наредбе? Да нам не остане усађен страх од близине? Можда и онај пробуђен, балкански страх од емоција који је увек у нама био, изађе на површину. То већ не би било добро. Да ли ћемо дозволити да  после ове епидемије, а и пандемије, буде угрожен додир, пољубац, близина? Сви у себи гајимо оног вука самотњака, неки у подсвести, а неки и свесно. Шта ако га после овога пустимо на слободу, ако нам постане нормално то да се не рукујемо, да не будемо блиски са другима, а све под изговором да је то и даље можда најбоље тако? Ако буде тако, нама епидемија угрожених односа тек следи. Надам се да нећемо заборавити да је блискост међу људима потреба, морање, извор где црпимо снагу да прегурамо дан, месец годину. Надам се да се баке и деке неће плашити загрљаја својих унучади, надам се да ћемо на улици пружити руку једни другима, надам се и верујем у то да нећемо дозволити да нас победи поново балкански синдром да смо сами себи довољни.

Међуљудски односи су увек били проблематични, превише површни, превише себични. Увек је већина гледала само своју страну у тим односима не размишљајући о потребам оног другог. Какви ће бити после овога тек, питам се, али се и надам да ћемо успети да победимо страх од људи. Социолози већ упозоравају у разним чланцима да после короне ништа више неће бити исто. Да је велика вероватноћа да руковање и загрљаји у јавности нестану. Социолози, чак препоручују појачану употребу технологије (а до јуче смо вриштали на десу да оставе телефон), током трајања мера социјалне дистанце, што  може помоћи у сузбијању било каквих озбиљних дугорочних последица у недостатку блискости и може допринети одржавању социјалних контаката (путем видео позива, групних разговора, честим контактом уз слање фотографија…).

Не заборавимо како се грли, како се рукује. Технологија нам никада не може, и не сме, заменити блискост са другима, социјалну, а и физичку близину. Грлите своју децу, грлите људе које волите па макар и имали рукавице на рукама. Деца која расту уз загрљаје постају људи који воле и који показују своје емоције. Не хранимо вука самотњака у себи, не може нико сам, свима нам је потребан неко поред себе и за тугу и за радост. Мислите о томе!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Pin It on Pinterest