Пише: Милан Гајовић
„И приложих овдје (у Острог – М.Г.) усудно свој труд и своје именије не поштедех, Бога ради и Светије Богородице, милости ради…И многи ми пакост дејаше, али Бог помошчник мне бист на васако дело благи…“ (Свети Василије Острошки Чудотворац Милостиви)
Цијелога свога земнога живота, овај светац српски – светосавски и свеправославни борио се, са својима и са туђином, за спас рода свога и вјере православне. Био је чувар и светионик вјере православне и свога народа у тешким временима сталних покушаја унијаћења (латинизације) и исламизације. Земни живот његов протекао је у путовањима и молбама за спас свога народа, у мирењу завађених, у помагању гладнима, жеднима и болеснима, те у посту и преданој молитви Богу за колективно спасење. Даноноћно се молио и данас се небески моли против рата, а за мир међу људима, народима и религијама.
Руски светитељ, епископ и преводилац светоотачких текстова, Свети Теофан Затворник (1815-1894), проповиједао је да је „молитва дисање духа“, а Свети патријарх Павле је молитву сматрао за „мати свих добрих дјела“.
Својим преданим подвижничким животом и пастирским, јеванђеоским радом, Свети Василије је славио и проносио благодат и ријеч Божју. Рукама својим и своје монашке сабраће, острошку пећину је претворио у манастир, а новцем и поклонима које је добијао од вјерног народа ширио је манастирско имање.
Зато је у завјештајном писму, из 1666.године, као митрополит захумско – херцеговачки, Свети Василије упутио клетву свима онима који се дрзну да отимају светиње и црквену имовину и казао:
„…И тко би се покусио да нешто отними от манастира, отнимио Господ таковому разоритељу његов дом, кућу и стоку, са синови, и васе његово именије да му Господ порази и расипа ванезапу ва веки амин.“
Према предању, у тренутку свечевог напуштања овога свијета (1677.године), необична свјетлост је испунила ћелију острошког светилишта.
Још за живота свога земнога чинио је исцјељења и чудеса непојмљива земљанима.
А седам година након упокојења, Светац се у сну јавио надстојатељу манастира Свети Лука, у Жупи Никшићкој, игуману Рафаилу Косјеревцу. Наредио је игуману да оде у Острог и отвори његов гроб. Није повјеровао игуман сну и није отишао. Ни послије другог сна није послушао митрополита Василија. Треће ноћи, игуману се у сну појавио Свети Василије, у владичанској одежди и са кандилом у рукама. Док је Свети, у игумановом сну, кадио, испао је „жар“ из кандила и игуман је осјетио опекотине по лицу и рукама својим.
Игуман Рафаило је испричао сан манастирској братији, па су заједно отишли у острошки манастир и отворили гроб. Тијело Светог Василија је било жуто, нетрулежно и мирисало је на босиљак.
И до дана данашњег, „ријеке“ богоугодника и невољника, припадника различитих вјера и нација, долазе на поклоњење нетрулежним моштима Светог Василија, предано се молећи за избављење и/или духовно напредовање. Тиме отварају „прозор духа“ кроз који им Свети несебично шаље благодатне „љекове“ и духовна „упутства“ којима их усмјерава на Божји пут.
По предању, гроб светитељеве мајке Анастасије – Ане, који се налази поред цркве Светог Николе, у родним требињским Мркоњићима, сваке године, у исти дан, под истим углом, обасја зрак Сунца. То је знамен да је и светитељева мајка била дарована посебним даровима Божјим.
Свети Василије Острошки Чудотворац Милостиви, из јата небеских српско -руских арханђела, небеског штита српског и руског народа, непрекидно шаље Божју благодатну енергију на нас, свој српски род, као и на руски народ. Али да бисмо се напајали том енергијом, морамо чистити своја тијела и душе од грешних мисли, ријечи и дјела. Како је Свети владика Николај Велимировић казао, морамо се „сложити, обожити и умножити“.
Слава теби и хвала, Свети Оче Василије, спаситељу и моје породице!
Милан Гајовић, Подгорица
12.мај 2021.године