Пише: Сања Томовић
Прошла је година од свенародног Васкрсења. Световасилијевским Сабором започео је духовни препород и обнова нашег бића. Литије су биле највеличанственије догађање у историји српског народа на овим просторима. Почели смо храбро и одлучно, себе прежалили, бранећи како рече наш владика Јоаникије оно што нам је од живота скупље.
Важније од биолошког опстанка јесте духовни живот и опстанак. То смо дуговали онима прије нас, ни они се нису повлачили иако су страдали. Газећи сметове, ходајући по киши загледани у небеске претке, крчили смо пут онима после нас. Кренули смо у неизвјесну и дуготрајну борбу. Нијесмо мрзили, проклињали, пријетили, ни рушили. Господу смо се молили и благодарили. Из наших душа отимао се вапај Небескоме Творцу. Владике и омладину су затварали, покушавали да нас понизе и за мржњу оптуже. Нијесмо мрзили ни онда ни сада. Наша мирноћа их је „разарала“. Како ће да објасне и себи и нама зашто су младићу из Пљеваља уништили бубреге? Зашто су нам пребили владику Методија? Ђеда сатима саслушавали, а владику Јоаникија и свештенике затварали? Покушавали да нам „забране“ и Васкрс и Божић. Знали смо да смо на добром путу све док нас прогоне, мрзе и клеветају. Ходећи за владикама и ми смо малу жртву принијели. И Бог је видјећи нашу ријешеност опстати или нестати учинио чудо, пријавио своју милост.
Сачували смо светиње и душу своју. У имену Божијем је и суд и правда, у то смо се увјерили. Кад смо највише страдали вјера је била најтврђа. Не плашимо се вируса, од болести тјелесне тежа је болест и губа душе. Чувајмо се тога као огња пакленога, то никад никоме добро донијело није.
Ништа се не догађа без промисла и допуштења Божијег. Господ је допустио да се вјера наша у огњу окали, да васкрсне и препороди наше биће, да будемо опет оно што смо били.
Останимо народ небески, народ поносан, вјеран и честит. До коначне Христове побједе за одбрану свега светога у вјекове. Не дамо светиње! Светиње су живот и слобода, светиња је човјек