Када неко каже да је Манастир Цетињски власништво Општине Цетиње то је толико небулозно да боли. Господар Иван Црнојевић завјешта под клетвама и заклетвама све око манастира управо Манастиру и дођемо до тога да је оно около у међувремену власник Светиње? То је као да неко каже да је Манастир Морача, скоро два ипо вијека старији од Цетињског, власништво општине Колашин
Пише: Горан Даниловић
Стотину хиљада квадрата земље осамдесетих година прошлог вијека одузето је, у мистичној тишини и то некако ретроактивно, мом дједу и преписано на државу. Пошто се радило о власништву над шумом и ливадама у подпланинском крају, испод колашинског Вучја, дато је све на располагање Управи за шуме. Нико од насљедника, а има нас много, није знао да је то урађено – просто је отето и када су, у почетку скромно, а потом интезивно, почели да нам уништавају шуму пробијањем путева како би дошли до виших дјелова нашег и туђих имања ишли смо да питамо о чему се ради. Обавијештени смо да је то давно преписано на државу на основу рјешења о разграничењу приватне и друштвене својине из далеке 1957. године?
У, међувремену, дјед Миле је умро али је тих истих осамдесетих, ту исту имовину, у диоби и пред судом, подијелио на четири сина. Појавио сам се потом, прије неких петнаест година, са уредном породичном документацијом – показао им посједовне листове и уговоре о куповини. Пошто се дијелом радило о прастаревини коју је наслиједио мој прадјед Радосав (умро 1953) од неких тридесет хиљада квадрата, која је, дакле, наше власништво цијели вијек, ниједан од комшија никада није спорио да то припада нашој породици. У локалном катастру су ћутали. Настала је неподношљива тишина када сам показао и сачувани оргинал о куповини додатних шездесет осам хиљада квадрата, овјерен код суда, којим се потврђује да је мој дјед Миле далеке 1968. купио од комшија тај остатак великог имања, те је све уредно евидентирано у тадашњим катастарским књигама. Рекли су ми: „није нам скорије нико донио овакав документ, овако сачуван – погледајте само какве су судске и таксене маркице…Дивно“! Ипак, то није било довољно него је требало да се покрене поступак и исправи неправда, односно изврши упис на нове-старе власнике. Када сам питао како је то могуће, како је све, наводно, учињено још 1957. године, а да смо двије трећине имања ми купили 1968., да је то имање активно коришћено до двијехиљадитих, а да се скоро све од поменутог водило на државу, слегли су раменима и рекли: то вам је било тако!
Нису имали ни један документ којим би оправдали мучко преписивање нашег имања на државу и његово давање на коришћење Управи за шуме. Ми смо имали све доказе и документа, а ипак смо требали да доказујемо у поступку да је наше наше. Умјесто извињења, добили смо процес.
Све ово пишем само из једног разлога да вам на личном примјеру покажем какве неправде је мутирани систем увео и наметнуо поданицима своје „слободе“ и како их срамна „демократскска“ власт није жељела исправити, чак ни тада, када их ухватите у бруталној пљачки.
Замислите сада како се осјећају људи у нашој Цркви, а са њима и сваки прави Хришћанин, када морају да се правдају за оно што је вјековима, у непрекинутом низу, њихово, а што је неки бахати примитивац, мрзитељ, битанга склона лоповлуку и сијању несреће, просто преписао, и то „ономад“, у власништво општине, државе или кога год трећег?
Више од те неправде боли кад се људи праве луди, кад их не интересује истина, када као бране светињу државе, а бране лоповлук, отимачину, наводно бране, позивајући се на неуставни упис стар двадесетак година – бране неодбрањиво. Тако се суровим лажима брани маузолеј и правда рушење капеле на Ловћену. И узалудно је позивати се на најмудрије главе оног доба, на директног потомка Петровића, који је устао против скрнављења црквице и Његошевог гроба у њој. Узалудно је људима закрвављених очију објашњавати истину, њима је важан само властити интерес. А свакоме, ко у отимању туђег види интерес државе, у лоповлуку својине „свету тајну“ учвршћивања државног суверенитета предлажем само једно; препишите своје и власништво својих предака, само у посљедња три колљена, на државу па ћемо вјеровати да сте посвећеници и да вам је држава изнад свега. Препишите своје куће, станове, адвокатске канцеларије, фирме и предузећа отета од грађана у процесу транзиције, будите пролетери и онда се залијећите и на туђе ношени идејом уравниловке и „општег власништва“.
Када неко каже да је Манастир Цетињски власништво Општине Цетиње то је толико небулозно да боли.
Господар Иван Црнојевић завјешта под клетвама и заклетвама све око манастира управо Манастиру и дођемо до тога да је оно около у међувремену власник Светиње? То је као да неко каже да је Манастир Морача, скоро два ипо вијека старији од Цетињског, власништво општине Колашин?
И, тако, родољубље је када се брани отето и када се правда злочин, а атак на Црну Гору када се залажете за правду, истину и светињу својине?
Мој извањи стриц је негдје осамдесетих или почетком деведесетих од гастарбајтерског новца купио имање у нашој Ђурђевини. Прије Другог рата било је то црквено власништво. Одузето је и дато „заслужном грађанину“! Потомству је било вишак. Продали су га. Милинко је купио и уредно оревео на себе. Ипак, знсо је каква је била његова судбина. Отишао је код игумана Рафаила у немањићку лавру и рекао: „Оче Рафаило, ја купих оно горе, што је некад било црвено. Тако је како је али да знаш; ово док будем жив онолико колико будем плаћао порез општини и држави плаћаћу и Цркви јер су папири једно, а истина је друго.“
*
Игуман Рафаило ми је рекао да га је то дубоко дирнуло и да је то први и посљедњи пут да је неки Морачанин од четрдесет пете на овамо тако поступио.
„Било ми је мој Горане као да га је вратио Цркви. Није морао али је знао и сјетио се. Просте паре, оне нијесу важне, важно је да људи памте.“
Извор: Ин4с