„СВАДБЕНИ ОБИЧАЈИ КОД ВАСОЈЕВИЋА НЕКАД И САД“
У оквиру жиботног циклуса обичаја имамо свадбени обичај који се упражњавао на различите начине у зависности од краја и мјеста, јер свако мјесто и село је имало неке специфичне обичаје везани за било који животни циклус обичаја па тако и свадбе, и на тај начин су могли лако да препознају из којег су мјеста сватови.
Припадници племена Васојевића су раније ступали у брачне односе веома млади. Вјеровало се да је тако најбоље и због „одржавања рода и свога дома“ („Што прије, говорило се, то боље“). Чин свадбе се посматрао као срећан чин и за кућу и за братство, јер се приликом склапања новог пријатељства ширила основа снаге и будућег напретка племена. Приликом одабира невјесте водило се рачуна да буде „од куће“, „из лијепе фамилије“, „од добра рода и племена“. Такође, пазило се и да обје породице буду једнаког „моралног“ капитала – по угледу и значају, чојству и јунаштву. Такође, важно је било и да је дјевојка од „…плоднога рода, из куће гдје су здрава и лијепа дјеца“. Чин просидбе је раније био предмет договора двију породица, гдје веома рано једни другима обећају да ће њихова дјеца ступити у брак. На тај начин су осигуравали и ојачавали своје пријатељство. Временом се ситуација по овом питању мијењала, па данас више таквих „договорених“ бракова нема.
На просидбу обично су ишла два до три представника „куће“ – отац, неки близак рођак и близак пријатељ најављујући да долазе да преспавају код дјевојкиних родитеља. Наравно, претходно се наговијести да долазе као просци, или само „…да гледају дјевојку.“ На тај начин, сви (породица дјевојке) су упознати са разлогом њиховог доласка. Просци долазе лијепо одјевени и добро расположени, а разговор бива испреплетан кад-кад озбиљним, а кад-кад шаљивим и духовитим опаскама. Неминовно је да у једном тренутку наступа и дио разговора када сви заћуте, када се „прелази на ствар“ питањем: „Не питате не што смо дошли?“. У том тренутку се обично и обзнани свим присутним главни разлог њиховог доласка, а то је просидба. Тада започиње тзв. надмудривање у разговору, па родитељи дјевојке одговарају: „Могли бисмо бити пријатељи и без тога.“, или „Што сте ствар потегли тако брзо, то је ствар прилика, па ће се видјети“ и сл. Просци тада додају: „Желимо ваше пријатељство и ради би били вашу дјевојку“, или „С вашом кућом ни је мило пријатељство, па би да учинимо једну везу“, итд. Након тог „надмудривања“ слиједи прстеновање. После прстеновања, домаћин куће и просци одреде „дан уговора“, када ће се састати и ријешити сва питања око свадбе и других пратећих ствари. Пред полазак, просци даривају мајку и друге укућанке, а приликом самог одласка, просци („браћа“) „опале“ по два-три пута из револвера. Након што су се разишли, и једни и други у својим домовима, уз ракију, у присуству родбине, комшија и пријатеља, уз повремено „оглашавање“ из револвера прослављају успјешну просидбу. Након успјешно обављене просидбе, обично наредног дана (или неког од наредних дана) опет се састају представници обје породице како би се договорили око свих детаља свадбе (дан свадбе и др. питања о сватовима и свадби). Ова фаза је позната под називом „уговор“.
Избор сватова се обавља у кући младожење, док се обично десетак дана прије свадбе већ унапријед обавијесте сви сватови, како би им се оставило времена и простора да се на ваљан начин припреме за ту своју свечану дужност. Број сватова је већ унапријед договорен од стране обје породице (у фази „уговора“), а обично се креће од 12 па до неких 40 сватова. Временом је примјетан тренд опадања овог броја, па се све мањи број људи зове у сватове. Строго се води рачуна ко ће бити у сватовима – одабир се вршио према части и угледу које појединци уживају у братству. Такође, сватови су морали водити рачуна да лијепо изгледају („да буду виђенији људи, одијело је морало бити „кићено“ и ново, а коњи „зорни“ и одабрани“). Међу сватовима се унапријед зна свакоме положај и улога коју у одређеном тренутку обавља: стари сват – обично најстарији и најугледнији међу сватовима, кога сви морају „да слушају“, вјенчани кум – особа са којом се успоставља ново пријатељство и који тог дана ужива посебну пажњу, војвода – представља почасно звање које се обично даје зету, или неком пријатељу изван братства, барјактар – особа која носи барјак и која иде испред сватова, „ђевери“ – први и други, који воде коња за дјевојку (дјевер је обично брат или братанац од младожење, носи прстен за невјесту, као и новац – сребрењаке, или златнике, за даривање дјевојака које чувају невјесту, дакле „паре за откуп“). Поред њих, за Васојевиће поред Лима је карактеристично да поред старог свата у сватовима буде и првијенац – по значају први до старог свата. У сватовима је увијек присутна и једна женска особа, обично неудата дјевојка, која, заједно са дјеверима, представља пратњу невјести. Она се зове „анђибула“, а позната је и под називом – дебели сват.
Сватови се ујутро, на дан свадбе, окупљају у кући домаћина, гдје уз наздрављање отпочињу са припремама за полазак. Приликом поласка, веселе се, пуцају, пјевају и „заигравају коње“. Тада су сватови обично пјевали:
„Стари свате води војску,
У сватове за ђевојку, итд.“
Или:
„Ој, јабуко зеленико,
Зелен ти се род родио,
На три гране три јабуке,
На четвртој соко сједи,
Соко гледа равно поље, итд.“
При доласку дјевојачкој кући, долази до „прегруписавања“ сватова – сврставају се у ред, према старјешинству и улогама. Пуцањем и кликом обзнањују домаћину да су стигли. Из дјевојачког дома их дочекују са ракијом („здравицом“) и погачом, уз ријечи добродошлице и пјесмом. Сви који су у дјевојачком дому излазе да дочекају сватове. Затим, домаћин уводи госте у кућу, гдје их сачекује богато припремљена трпеза. Први од сватова у кућу улази стари сват и заузима мјесто у „чело трпезе“, док за њим улазе кум, барјактар, војвода и остала „сватовска војска“. Поред старог става обично сједи неки старији укућанин, или припадник невјестиног братства, представљајући домаћег старог свата. По угледу на њих, и између осталих сватова сједе по један или два представника невјестине породице и тако се „измијешају“. Прво домаћи стари сват диже чашу, са намјером да поздрави све присутне и да пожели добродошлицу сватовима, па ту исту чашу („здравицу“) даје старом свату са младожењине стране, како би и он поздравио присутне у име младожењине стране и присутиних сватова. Потом се и остали присутни редом „здраве“. Разговор обично протиче у веома веселој и пријатној атмосфери. За то вријеме, неко од присутних укућана доноси „здравице“ из села и околине, и пружа их старом свату, говорећи му чија је која. Стари сват даје знак дјеверима да „изврше свој посао“. Они устају од стола и сретају их браћа од дјевојке у уводе у одају. Ту их сачекује мноштво дјевојака и младих невјеста, међу којима се налази и испрошена дјевојка. Присутне дјевојке не дозвољавају у први мах дјеверима да виде невјесту, него је заклањају, тражећи од њих „откуп“, познат под називом „ђевојачки грош“ (а у Полимљу и „вратарина“). Након што су даривали присутне дјевојке, дјевери прилазе невјести и стављају прстен на руку (ако то већ није учињено). Затим изводе невјесту пред сватове.
Сватови је дочекују повицима: „Срећна била, срећна била, живјели ђевери! Живјели пријатељи!“. Обично се у том тренутку пјева пјесма:
„Гором језде кићени сватови,
Кићени сватови, гором језде“
Стари обичај налаже да невјеста све вријеме „двори“ сватове за трпезом. Она стоји у друштву других дјевојака и дјевера, који око ње играју и пјевају. За то вријеме, остали сватови наздрављају. Уколико они у неком тренутку не пјевају, дјевојке око стола их „коре“ пјесмом, тражећи да и они запјевају.
Послије весеља, а пред одлазак сватова, домаћин држи здравицу са опроштајним благословом младој:
„Драга (име) наша мила одиво! Ти полазиш из свога рода, остављаш родитељску кућу и идеш с благословом Божијим у нови дом и у нови живот. Нека ти да Бог да буде са срећом! Зашто се гој прихватила тамо, све ти се добром окренуло! Учинио Бог и свети Спас, да ти се све деси у добри час! Послужила свој дом као што си послужила свој род. Китила се срећом ка пшеница пљевом. Лијеп пород породила: двије шћери и четири сина. И два пута више, ако Бог да: мушке главе праве јунаке, а шћери биле ка` бијеле виле. Синови ти постали људски банови. Први ти био као наш… (именује неког од најугледнији предака, или чланова свог братства), а други као ваш… (онда именује неког пријатељског), трећи као ови (опет неког са своје стране), а четврти као они (па неког са пријатељске стране).“ На тај начин, домаћин се захваљује дјевојци што је била у своме братству и роду честита и добра, са жељом да таква и остане, те да се са њом пријатељи и род подиче, а да је срећа прати у новом животу. То траје обично до пред сам полазак, који се најављује пјесмом: „Устај куме, устај стари свате,/ застало је сунце на заранке.“ Млада је одјевена у „невестињском одијелу“, које је, по форми и изгледу, сада већ свуда у Црној Гори исто. „Косе су заплетене у вијенац и на глави је невјестачки вео“. Испраћај и растанак је праћен весељем, пјесмом и пуцањем. Дјевојке том приликом обично пјевају: „Лакше лакше кићени сватови, / нек се она још рода нагледа…“. Након што су сватови одмакли неких стотинак метара, домаћи (брат, или неко од најближих), по обичају, дозивају дјевојку по имену, да се окрене. Према неким убјеђењима, дјевојка би требало да се окрене у знак да неће заборавити на своје, а према другим вјеровањима, да јој дјеца личе на род и ујаке. Са друге стране, дјевери се труде да спријече дјевојку да се окрене, са намјером да дјевојка више не мисли на род, већ на дом. Ако се дјевојка окрене, онда браћа и родбина поново пуцају и то је последњи испраћај.
Сватови воде невјесту у мјесну цркву гдје их чека свештеник и младожења. У цркви се обавља чин вјенчања, уз стављање вијенаца младенцима а главе, те размјене прстења на рукама (раније се вјенчање обављало и код куће). Потом се наставља пут ка младожењином дому.
Свој долазак сватови обзнањују пуцњавом и пјесмом. Први стиже „муштулукџија“ и оглашава долазак сватова пуцањем. Такође, сви остали сватови пуцају како се приближавају младожењиној кући. Испред их сачекују родитељи и укућани младожење, стричеви и остала његова родбина, кумови и пријатељи. При доласку младе испред куће, пред њу износе најмлађе мушко дијете из породице (ако нема, онда из најближе рођачке породице) и прије него невјеста сиђе са коња, стављају јој га у крило. Млада прихвата дијете, дарујући га неким скромним даром (обично чарапице, или марамицу „са колачима“). То дијете је познато под називом „накоњче“. Понегдје је обичај да га млада унесе у кућу „на руке“, јер се вјеровало да ће због тога рађати мушку дјецу. Када невјеста стигне пред кућу, свекрва или нека од старијих укућанки даје невјести јабуку, коју невјеста треба да баци преко куће. Затим је уводе у кућу, а свекрва и друге укућанке је засипају житом, у коме има и колачића и шећера и ситног новца. Млада тада и сама узима жито и засипа све око себе и около куће. Вјеровало се да ће онда млада да буде радна и вриједна, да унесе рад и срећу у кућу, те да буде „умиљата и пријатна према укућанима“. Невјести се за вријеме весеља у дому поклања сва пажња. Међутим, има тренутака када треба да „придвори“ сватове, по обичају, за вријеме здравице и весеља, али се ипак одваја и одређено вријеме за одмор и за разговор и упознавање са „новом својтом у новоме дому“. Пред завршетак весеља, непосредно пред одлазак, сватови размјењују дарове, по већ утврђеном начину: невјеста обично дарује сватове кошуљама, сватовским главарим уз кошуљу дарује и чарапе и марамице, а кума дарује посебним даром („више и љепше од других“). Сватови, потом, дарују невјесту својим даровима.
Након одређеног времена после свадбе, долазе браћа сестри „у походе“, а потом слиједи и одлазак младе, у пратњи својих дјевера, у свој род, што је у народу познато под називом „првиче“. Млада („одива“) носи своме роду дарове из свог дома, а затим из рода дому. Дјевери који је прате, такође, носе дарове својим пријатељима, од којих и сами бивају даривани.
Овако је то све изгледало у нека не тако давна времена која су за нама, али имајућу и виду да свако „ново вријеме“ носи са собом и неке нове вриједности и промјене у друштву, и у овом сегменту традиционалног и културолошког идентитета Васојевића – свадба и сватовски обичаји – примјетне су неке промјене, односно новитети. Данашњи сватовски обичаји у Васојевића су „претрпјели“ одређене измјене, али су, са друге стране, успјели да у великој мјери одоле „новом времену“, „новим обичајима“ и опстану, посебно у дијелу који се односи на просидбу.
Међутим, највеће измјене се тичу са свадбе, тј. прославе вјенчања. Период друштвене (политичке, економске, културолошке, итд.) трансформације на нашим просторима је започео још почетком деведестих и траје и данас. Међу бројним карактеристикама које одликују те промјене се може издвојити конзумеризам, праћен крајње површним схватањима основних друштвених вриједности. У таквом окружењу, обичаји и традиционалне вриједности су посаматране као нешто што је ретроградно, назадно, те самим тим, веома подложно промјенама и прилагођавању тим „новим вриједностима“. Тако је и овај сегмент свадбе у Васојевића претрпио одређене измјене и прилагођавања том „новом времену“, а огледа се у увођењу трубача, као једног од веома значајних тренутака на данашњим свадбама Васојевића. Њихово присуство постаје незамјенљиви дио „декора“ свадбе и незаобилазан сегмент прославе. Без намјере да оцјењујемо квалитет и значај који трубачи имају у српској култури и традицији, овдје наглашавамо да трубачи никада нису били дио црногорске традиције, те самим тим ни Васојевића.
Њихово присуство је добило на значају у толикој мјери да је имало случајева да се они појаве већ приликом самог чина вјенчања, испред манастира и цркава, дочекујући и пратећи младенце, иако нису били позвани. Њихов ангажман на свадбама се временом претварао у посао који доноси „лаку зараду“, па је самим тим и њихов однос према послу био све неозбиљнији. Оркестри су били све мање квалитетни, што је имало (и има у све већем броју случајева) позитиван ефекат на враћање начина прославе вејнчања код Васојевића старим, традиционалним вриједностима и обичајима. У последњим годинама се може примијетити све већи број свадби Васојевића на којима централни дио прославе представља црногорско коло, изворна пјесма, те што је посебно значајно, младенци се све чешће одлучују да се пред Црквом и Богом, умјесто формалних одијела и вјенчаница, заклињу једно другом на вјечну љубав у црногорској народној ношњи. Данас се на свадбана често може видјети и „црногорско коло“ или „колање“ уз пратњу изворне пјесме карактеристичне за ово поднебље. Такође имамо случајева да домаћин ангажује неко културно умјетничко друштво и на тај начин нагласи централни дио прославе, када се позову сви гости да заједно са домаћином и младенцима заиграју коло. Након своје унапријед припремљене тачке, заједно са гостима чланови тог друштва играју црногорско коло (тзв. „колање“), као општепознато коло у народу, у коме се играју „поскочице“, или „скоке“. На тај начин се народна ношња, те народна игра и пјесма, кроз црногорско коло, поново враћају и постају све присутнији и све значајнији дио свадбеног ритуала. Надамо се да ће ови стари, али наши аутентични обичаји везани за свадбена весеља, опет заживјети и на тај начин показати своју аутентичност и идентитет Васојевића, који су на овим просторима дуги низ година одолијевали страним утицајима, и на тај начин кроз вјекове и опстали.
Хаџи Милисав Тмушић,
Дипл. Специјалиста за традиционалне игре и пјесме
На магистарским студијама за Етнокореологију