ТРАДИЦИЈА ВАСОЈЕВИЋА КРОЗ ГОДИШЊИ И ЖИВОТНИ ЦИКЛУС ОБИЧАЈА

              „ПОГРЕБНИ ОБИЧАЈИ КОД ВАСОЈЕВИЋА НЕКАД И САД“

Пише : Хаџи Милисав Тмушић, дипл. Специјалиста за традиционалне игре и пјесме на магистарским студијама за Етнокореологију

У оквиру жиботног циклуса обичаја имамамо и обичаје који су везани за смрт а који су веома важни и заузимају битан дио живота код нашег народа. Нажалост посебно погребни очичаји су се скоро у потпуности искоријенили у данашње вријеме, искључиво због нас самих јер их се стидимо и прихватамо туђе обичајне радње које никада нису биле присутне на овим просторима.

Некада је обичаји налагао да, уколико постоји могућност, свештеник пред смрт причести болесника. У том тренутку се болесник опрашта од фамилије и ближњих обично ријечима: „Сваком да је просто“, или „Бог све нека прости“, и сл. Посебно се води рачуна о томе „на чијим ће рукама“ умријети болесник – брата, сина, оца, или неког најближег братственика. Непосредно пред смрт, запаљена свијећа се ставља изнад узглавља, изнад болесничке постеље. То је, наравно, најтужнији тренутак у породици.

Према обичајима код Васојевића, али и у осталим крајевима Црне Горе, покојника прво купају у топлој води, затим га обуку у најљепше чисто одијело, затворе очи и уста, а руке прекрсте „на прса“. Након тога, покојника полажу на уздигнуту постељу, или какво уздигнуто постоље од дасака, како би му се лакше могло прилазити. Тако изложен стоји све до поласка на гробље. Тек на поласку, покојник се полаже у мртвачки сандук, уз много плача и нарицања.

Смрт се у Црној Гори прихвата са посебном „болећивошћу“. Такав однос према смрти, како наводи Јагош Вешовић, јесте последица веома тешког живота, тако да се осјећао сваки губитак људског живота, јер је ионако било „мало снаге за борбу са непријатељем и злом судбином“, која је владала у свим крајевима Црне Горе. Рођење сваком мушког дјетета се оглашавало пуцњевима и представљало је велику срећу и радост, док би свака погибија, или умирање, било испраћено лелекањем и тужбалицама.

Укућани покојника би огласили по околним селима његову смрт, „гдје има везе“. Након тога, долазиле би „покајнице“ из тих околних села. Долажење на саучешће, тј. оплакивање и жаљење покојника у народу је познато под називом „плач“, „жалба“, или „покајање“. Након три дана, или у прву недељу, долазе сви они који нису могли раније да дођу, обично родбина и пријатељи „из далека“. Тада би се износило оружје, капа и одијело покојника, над којим би се нарицало и плакало. Рођаци и сусједи би тада долазили поново. Такво посјећивање куће покојника назива се „плач“. Раније је оплакивање било праћено „пресвртањем“ (окретањем на наличје) појединих дјелова гардеробе (мушкарци би обично окретали „јелеке“, а жене своје „зубуне“), истицањем црних барјака, краћењем („стрижењем“) косе код жена, гребањем по лицу (и код мушкараца и код жена), посебно у случају смрти неких „виђенијих људи“.

Приликом изјаве саучешћа, „покајнице“, које су обично долазиле у групама, заустављају се неколико стотина корака испред куће и прилазе са посебном групом. Међу мушкарцима би се обично одмах издвојио онај који најбоље зна да „лелече“: „истакне се, подбочи рукама и са лелеком „из свега грла“ дозивао би покојника по имену и, плачним гласом, снажно наглашавао и истицао његове врлине, називајући га „својим поносом, диком братства, саломљеним крилима, итд.“. Он тада нариче обично зналачки и тужно, како доликује покојнику и његовој породици, обично „отеже гласом“ на следећи начин:

„Оооо, леле мене (име), за твоју дивну (добру и витешку) главу данас и вазда леле-е-е-е, леле!“. Остали би на крају додали: „Леле, брате, за тобом! Леле, леле!“ Приликом сваког нарикања се ово понавља на крају, као рефрен. После би се надовезало још неколико њих, обично оних који се издавајају као добри бесједници. Обично су се користили епитети, као што су „изгубљени наду“, „узданице брацка“, „витешко крило“, и сл. Притом се сви присутни ударају шакама „у прса“, лагано прилазећи. Одмах после тога би из куће излазили укућани (браћа и други) да дочекају покајнице. Један од њих би залелекао неког од недавно преминулих рођака („својте“) покајница. Лелек би се понављао и допуњавао са обје стране, па би тако „с том тужбом“, сви заједно ушли унутра и наставили да лелечу и жале над одром покојника. И у том тренутку би се набрајале најбоље особине покојника, обично ријечима: „Леле мене за твоју младу главу, брате; леле мене, срце извађено, поносу и дико, леле!“ (уколико је ријеч о млађој особи). После тога, када се мало умири и утихне плач, покајнице прилазе и обраћају се члановима породице, почев од најстаријих, рукујући се и изражавајући саучешће обично ријечима: „Фалај Богу“, или „Да ви је здраво остатак“. Укућани би обично одговарали: „Божја воља“, „Богу јакоме“, „Богу на милост“, „Браћа и пријатељи да су здраво“, „Ви здраво били“, итд. У том тренутку, обично нека од присутних жена, која зна да нариче, стане поред главе покојника и нариче.

У Васојевићима, како наводи Вешовић, има „изванредно добрих тужбалица“, од којих су неке „праве природне пјесникиње“:

„Оне своје болове, мисли и осјећања о умрломе, његовом дому и онима које је ожалостио излажу до суза дирљиво, слободно и неусиљено, из душе, те ријечи теку живо, с акцентом туге која све обухвата. Оне погађу осјетљивост присутних, помињу друге умрле из села или другог сусједства којима има као да се придружи покојник; оне истичу све покојникове врлине, указују на преварене наде и износе сву празнину коју покојник оставља за собом. Све то са пуно поезије и склада, те изазивају свеопшти плач и јецање.“

Тужбалице наричу или како је у народу познат термин „туже“  у пратњи покојника, над његовим гробом, при сахрањивању, али и касније. Тужи се у свако доба дана, осим увече („у заласку сунца“) и рано ујутру („у зору“) јер кажу да се не баља због „остатка“. У овим пјесмама, „тужбалицама“, успоставља се веза са покојником – велича се, прекоријева, доводи у везу са другим покојницима, и сл. Овим пјесмама се „даје одушка тешко рањеном срцу и боловима ожалошћене душе“.

Након тужбалица би обично наступило вријеме за одмор и тишину („ћутање“). После одмора би домаћини нудили покајнице пићем и закуском. У вријеме ручка би се изнијела храна за све оне који су дошли „из далека“. Након свештеничког опијела, приликом поласка, односно кретања покојника на гробље, кућом би се опет разлегао плач и лелек. Приликом изношења носила покојника из куће, строго се водило рачуна да се њима не додирне праг или да се додирну врата („вратнице кућних врата“), јер се вјеровало да би онда могао још неко умријети а да се то не би десило стоили одар гдје је покојник био положен, обаветно би се преврнуо, као симбол да он буде последњи из куће. Након што су изнијели носила из куће, сви брзо иду на гробље.

На пет недеља, или четрдесет дана послије смрти укућани дају парастос и чине даћу. У знак жалости би укућани обично носили „црнину“, капе би „поставили затвореним платном“, а жене би носиле жалосне мараме („убрађиваче“) на глави, док је све остало од одјеће било у црној боји („нарочито јакета, џамадан и сл.“). Раније би сестре за братом скраћивале косу и „превртале хаљине на себе“, док би мушкарци пуштали браду. То би трајало обично пола године, или годину и више дана. Задуго се у кући покојника, али и ширег братства, не би чуло „ни пјесме, ни игре, ни гусала“. У кући у којој би дошло до смрти „сина јединца“, те би остали „саморани родитељи“, сматрало се да је то „огњиште угашено“ и „свијећа утуљена“ и сви би доживотно носили црнину. На врху тако ожалошћеног дома би се обично истакао црни барјак који се не скида.

Овако је то било у периоду када смо поштовали и цијенили своје поријекло, обичаје и претке, док се данас од ових обичаја задржало мали број. У доба савремених комуникација, интернета и смрт губи свој смисао. Саучешће се упућује путем друштвених мрежа, не носи се црнина у периоду као некада, не пушта се брада за сином или братом, не носи се црна марама „убрађивача“ на глави, нема тужбалица и лелекача јер је то данас у ово модерно и савремено доба „драње“ и „плашење“ родбине због јаког гласа лелекача. А задњих пар мјесеци због свеукупне ситуације у којој се налазимо пандемије која јесте или није, сазнат ћемо некада, наше ближње сахрањујемо пар сати након смрти, као да су губави, заразни и треба их што прије закопати.

Смрт је прелазак са овоземаљског у вјечни живот, живот у загрљају нашег Господа, којој смо сви неко прије а неко касније наредни. Обрађујући тему животног циклуса нашег народа и свих лијепих обичаја које су наши стари чували и преносили са кољена на кољено, схватио сам суштину нашег бића и нашег битисања на земљи. Немамо право да их се одрекнемо да их се стидимо. Немамо то право да их укинено, јер ако то урадимо кидамо свој коријен, своје поријекло и онда није ни чудо све ово што нам се данас дешава. Обраду теме „Животног циклуса обичаја Васојевића“ завршит ћу цитатом нашег великог Стефана Немање, који каже:

„ И пјесма чедо моје, и пјесма и свирка, чине народ. Једина неразрушива тврђава народа, је пјесма и свирка. Зато, љубите, чедо моје, своју пјесму и свирку као душу своју, и пазите добро да вам пред кућом не засвира туђа пјесма и заигра туђе коло“.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Pin It on Pinterest