У ноћи између 3. и 4. јула по грегоријанском календару 1918. године, извршено је злочиначко убиство царске породице Романов. Заједно са царском породицом, убијене су и слуге које су пратиле своје господаре у изгнанство.
Николај II Александрович био је последњи император сверуски, краљ Пољске и велики кнез Финске.
Одрекао се престола у јеку Фебруарске револуције (1917) и од тада се налазио под кућним притвором заједно са породицом у Царскоселском дворцу. У љето исте године, одлуком Привремене владе, са породицом је упућен у Тоболск. У пролеће 1918. године бољшевици су га пребацили у Јекатеринбург где су га и стријељали 17. јула 1918.
Обавезна посета богослужењима недељом и празником, као и упражњавање свих постова, били су нераскидиви дио њиховог живота.
Цар није желио да због њега буде проливена макар и једна кап руске крви. Иако је, како се њему чинило, прихватио једино исправно рјешење, цар је преживљаво тешке душевне патње: „ Ако сам ја сметња за срећу Русије и ако ме све друштвене силе које су сада на њеном челу моле да напустим престо, ја сам спреман да то учиним, спреман сам не само да се одрекнем царства, него и да свој живот дам за Отаџбину,“ говорио је Цар.