Будимљанска епископија је једна од првобитних епархија средњовековне српске цркве, будући да је основана 1219. године на сабору у манастиру Жичи. Сједиште епископије од њеног оснивања било је у манастиру Светог Георгија, тј. у Ђурђевим ступовима у Беранама, задужбини Првослава, сина великог жупана Тихомира, најстаријег брата Немањиног. Из тог времена је сачуван и запис који гласи „четвртога владику постави Свети Саво у Будимљи у Храм Светог Георгија“. Будимљанска епископија је у 15. вијеку подигнута на степен митрополије, па су поред имена будимљанских епископа сачувана имена и 9 митрополита будимљанских: Василије, Макарије I, Макарије II, Генадије, Сава, Герасим, Григорије, Јефтимије и Пајсије.
Духовни живот Будимљанске митрополије био је веома жив у раздобљу од 13. до 17. вијека. Културни живот посебно ће бити жив у манастиру Шудикови, који је био саборна црква и тако ће остати све до рушења овог манастира 1738. године. У Шудикови је 1648. године одржан црквени сабор на коме је донесена одлука о дизању устанка против турске власти. Турци су након сазнања о припремању устанка митрополита будимљанског Пајсија живог одрали.
У манастиру Шудикови настао један од најстаријих писаних споменика из ових крајева, Зборник, прозван „Светотројачки зборник“, који се налази у манастиру Свете Тројице у Пљевљима. Будимљанска епископија је имала познату монашку школу. Поговор и „Морачку крмчију“ написа будимљански епископ Теофило Будимљанин 1251-52. године у манастиру Ваведенија Богородичиног у Шудикови. Будимљански митрополит Герасим написао је 1573. године познати Минеј који се данас чува у Народној библиотеци у Београду, а 1592. године јеромонах Данило Будимљанин написа познати Псалтир, који се данас чува у Бечу. Ђакон Михаило 1602. године написа Молебник, који се данас чува у Библиотеци грофа Уварова у Москви, ту бијаше написан и „Божанствени апостол манастира Шудикове“.
Од 1552. године сједиште Будимљанске митрополије је у Никољ-пазару (данашњем насељу Никољац у Бијелом Пољу) у Цркви Светог Николе. Може се претпоставити да су у овом раздобљу Будимљанска и Хумска митрополија спојене у једну митрополију.
Након мученичке смрти митрополита Пајсија (1648) Будимљанска митрополија ће у управном погледу бити угашена скоро три вијека. Свети архијерејски сабор Српске православне цркве је 8. децембра 1939. године изабрао господина Јоаникија Липовца (Православна црква га слави као Светог свештеномученика Јоаникија, митрополита црногорско-приморског) за викарног епископа будимљанског. Ову дужност је обављао до свог устоличења за митрополита црногорског 23. фебруара 1941. године.
По измијењеном Уставу СПЦ од 1947. године, обновљена је древна Будимљанско-полимска епархија са сједиштем у Бијелом Пољу, а за епископа је постављен господин Макарије Ђорђевић. У њен састав ушли су некадашњи дијелови Пећке епархије као и Пљевља и Пријепоље са манастиром Милешева. Због комунистичког насиља епархија је укинута 1956. године. Будимљанско-полимска епархија је подијељена између Црногорско-приморске и Дабробосанске митрополије. Пљевља са манастиром Свете Тројице, Аранђеловом, Довољом, Бањом Прибојском, Пријепољем и манастиром Милешево припали су Дабробосанској митрополији, а андријевичко, бјелопољско и беранско намјесништво враћени су Црногорској митрополији.
Свети архијерејски сабор Српске православне цркве је на своме редовном мајском засједању 2001. године донио одлуку о формирању, односно обнављању Епархије будимљанско-никшићке, а за њеног администратора одредио викарног епископа будимљанског Јоаникија (Мићовића). На засједању Светог архијерејског сабора (маја 2002), Преосвећени Јоаникије, изабран је за епископа будимљанско-никшићког, са сједиштем у манастиру Ђурђеви ступови у Беранама.
Извор: Wikipedia