Време ти је

Пише:Марија Вешовић

Одувек слушамо исте приче…заврши школу на време…факултет у року…удај/ожени се шта чекаш време ти је….рађај децу, када ћеш време ти је….Ко нам одређује то време? Ко је тај који је одредио временски рок у ком морамо урадити одређене ствари? Окрените се око себе, погледајте оне који су завршавали факултет на време…ево један завршио са 21.годином, али ево га још увек чека посао, мислим већ пета година како нигде не ради. Гле оног тамо постао је власник добре фирме са 30 година, а данас уместо да дува педесет свећица на торти они га сахрањују, а види оног који му држи говор, рекоше да му је то пријатељ исто има фирму, исто успешну, када је отворио фирму имао је близу 50 година, сви су га осуђивали причали да му не треба да је стар за то, а он у својих 75 сада држи говор свом младом пријатељу….

„Када мислиш да се удајеш, знаш ли ти да твоје школске другарице већ воде децу у школу док их она мања чекају кући.“ Свако нешто пита, свако има право да пита, додуше сами себи дају то право, али питају, очекују одговоре. Ми им, што је најгоре, одговарамо, осећамо чак и кривицу, гризе нас савест, јер ипак мислимо да су можда у праву. Тај притисак друштва и породице убије и посљедњу жељу да то “одрадите” на време. Ради ли се ту о сатовима, који као и увек откуцавају или ипак можда треба имати и емоција?  Биолошки, друштвени, породични сат..Тик – так..тик- так, уместо свадбених звона у глави чујемо откуцај сата.  Мисли вас вуку у погрешном смеру: шта су све уложили у мене зато ме и не пуштају да живим свој живот? Нема тога, немаш свој живот! Породица је као банка са  великим каматама. Друштво као порезна управа и то она код које нема компромиса. Долазе они на наплату својих дугова, јер дужни сте то њима, не себи. То што сте ви мислили да живите свој живот по својим правилима, то је заблуда. Али…ипак… они то све из најбоље намере, зар не? Ко вам жели боље него ваша мајка? Желите, ваљда, ви- сами себи, барем се надам да је тако, јер притисак о удаји је исто као да детету које је  у основној школи говоримо: “Када ћеш у средњу, што не пожуриш?” несвесни да је дете у основној и да има времена и да је то природни ток ствари, а на крају крајева може и да одлучи да не иде у средњу.

Попустите мало. Свако је личност за себе, свако на овоме свету води своју трку са временом и иде сопственим путем. Свако од нас има своје време, а време је за сваког различито. Сви ми живимо у својој временској зони, неки су испред нас, а неки су иза нас и све је то природно тако. Живот није такмичење, не треба завидети другима, нити се поредити са другима. Живот је тренутак, у којем ишчекујемо праву прилику да се остваримо. Не каснимо, нити ранимо са тим. Све се дешава баш онда када треба да се деси, у своје време.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pin It on Pinterest