Пише: Марија Вешовић
Ово је завршни део текста о разлозима зашто жене остају са насилницима, али није крај приче о овој теми.
11. НЕДОСТАТАК САМОПОУЗДАЊА. У ситуацијама насиља насилници систематски разарају самопоуздање жена, које временом изгубе повјерење у себе и своје способности. Насилници омаловажавају све што жена самостално уради и зато се жене питају гдје је њихова кривица. Почињу да вјерују да су насиље заслужиле.
12.„НАВИКНУТОСТ“НА НАСИЉЕ ОД МАЛЕНА. Ако је одрасла поред оца насилника и била малтретирана као дијете, она прихвата насиље као нормалaн начин живота, што паралише сваку њену мисао о супротстављању и промјени. Наиме, социјализацијом тј. прихватањем традиционалне улоге женског пола у жени се усадило вјеровање да нема право на контролу над својим животом.
13. ФИЗИЧКА И ПСИХИЧКА ИСЦРПЉЕНОСТ. Насиље доводи до психофизичке исцрпљености, болести, као логичне посљедице дуготрајног преживљавања насиља. Тада је многим женама тешко да напусте заједницу. Мисле да их више нико неће пожељети,потцјењују себе мислећи да неће моћи опстати саме, па тако изнемогле, исцрпљене, немају другог избора него да остану са насилником.
14. ОДСУСТВО ПОДРШКЕ НАЈБЛИЖИХ. Најближи, породица и пријатељи не одобравају развод. Не постоји разумијевање за њену ситуацију. Кажу јој:“Боље да си и несрећно удата, него разведена. “ Родитељи је подсјећају да га је сама изабрала. Сматрају да је жена крива за насиље.
15. НЕЕФИКАСНОСТ ИНСТИТУЦИЈА. Жене се нерадо одлучују да пријаве насиље, јер друштвене, правне и медицинске институције игноришу мушко насиље, због владајуће идеологије у односу међу половима.
16. РЕЛИГИЈСКА УВЈЕРЕЊА И ОБИЧАЈИ. Још увијек постоје религијске предрасуде о разводу, а противљење разводу је доминантно у уобичајном понашању, које представљају друштвени притисак да се сачува брак. Поред тога, традиционално се сматра дозвољеним употреба силе ради контролисања супруге. Прихватајући предрасуде, жена не жели да је други осуђују и критикују и не види рјешење изласка из насиља.
17. СОЦИЈАЛНА ИЗОЛОВАНОСТ ЖЕНЕ. Жене које трпе насиље обично не познају друге такве жене, јер се о насиљу ријетко када говори. Мисле да се насиље догађа само њима и да је то њихов приватни проблем. Томе доприноси чињеница да владајућа патријархална идеологија толерише насиље као начин рјешавања породичних сукоба и да не постоји ефикасно реаговање институција. Због тога жене присилно остају да живе са насилницима. Жене најчешће не говоре о насиљу и трпе насиље због: дјеце (пријетњи насилника, економских проблема, неће имати оца и сл.); необавијештености о правима жена; механизама изолације и контроле (родбина и пријатељи бјеже); обећања насилника да ће се промијенити; тражења погрешног узрока (посао, родитељи, жена); идеализовања насилника „није он такав“; погрешно усмјерене љубави према насилнику; страха од пријетњи убиством; осјећаја кривице ако жена оде (пиће, убиће се…); стања„замрзнутог страха“и беспомоћности (не пружа отпор); незапослености, материјалне зависности; осјећаја стидаисрамоте због неуспјелог брака; недостатка самопоуздања („лоша“,„курва“и сл.); „ навикнутости“на насиље од малена; физичке и психичке исцрпљености плаше се самоће, старости; одсуства подршке околине; неефикасности институција;-религијских увјерења и обичаја који су против развода.“
Љиљана за наш портал истиче да никада не треба осуђивати жену која се враћа насилнику, већ јој пружити подршку, јер свако има своје разлоге, али треба да знају да нису саме и да увек могу поново да оду.