Уставни суд легализује пуку отимачину надлежности Скупштине Црне Горе
Објављивањем одлуке која проглашава неуставном норму о “стављању у затвор” члана 119 ЗКП-а Уставни суд је додатно потврдио да реформа правосуђа мора бити приоритет нове власти како би се кроз општи реизбор судија и тужилаца повратила независност и непристрасност судија и тужилаца при доношењу одлука а малигни политички утицај свео на ниво статистичке грешке. Овом скандалозном одлуком Уставни суд је заузео став да се свједоци не могу затварати осим ако се ради о посланицима Скупштине Црне Горе. Суштина ове одлуке јесте давање алибија одлукама Вишег и Апелационог суда да посланик има имунитет само у пленарној сали и то за вријеме засиједања. Уједно ова одлука је обесмислила члан 86 Устава Црне Горе као и једногласно усвојене закључке Административног одбора 26 сазива Скупштине Црне Горе по питању ограничавања имунитета посланику. Умјесто да Уставни суд разматри уставне жалбе Небојше Медојевића и Милана Кнежевића и прецизно се одреди да ли посланик има имунитет само у пленарној сали за вријеме засиједања, како то тврде Виши и Апелациони суд, Уставни суд је покренуо поступак за оцјену уставности одредбе члана 119. став 2. ЗКП-а како би Бориса Савића и Мушику Дујовића спасио од отказа али и кривично правне одговорности. Овим маневром пренебрегнута је и неспорна чињеница да Небојша Медојевић и Милан Кнежевић нису одбили да свједоче. Напротив, свједочили су два пута по два сата, али очигледно Стојанка Радовић и Лидија Вукчевић нису биле задовољне њиховим свједочким исказом, и онда су њих двије у координацији са Миливојем Катнићем и Борисом Савићем отпочели неуставан и незаконит обрачун са лидерима ДФ-а и посланицима у Скупштини. Креирање амбијента да су Небојша Медојевић и Милан Кнежевић законито “стављени у затвор” без ограничавања имунитета од стране Скупштине тендециозно обесмишљава институт посланичког имунитета и отвара могућност политичког прогона посланика кроз брутално гажење Устава Црне Горе који прописује да се против посланика не може покренути кривични поступак, нити одредити притвор без одобрења Скупштине. Верификација тумачења о ограничености посланичког имунитета на “Пленарну салу” представља највећи ударац на независност Парламента. Умјесто одбране Устава, Уставни суд оваквом одлуком легализује пуку отимачину надлежности Скупштине Црне Горе. Неопходно је истаћи да су судије Уставног суда Милорад Гогић и Миодраг Иличковић били против овакве Одлуке којом се установљава паралелни вануставни систем одлучивања, уноси конфузија и поткопава систем подјеле власти. А уједно и обесмишљава изјашњавање Административног одбора и саме Скупштине Црне Горе о имунитетским питањима непосредно изабраних представника градјана. Јасно је да доносиоци оваквих и сличних одлука сносе највећу одговорност за катастрофално стање нашег правосуђа и на основу тога заслужених оцјена релевантних медјунаредних адреса о истом. Зато се свеобухватна реформа правосуђа и општи реизбор судија и тужилаца намеће као неопходност на путу изградње правне државе који је пред новом влашћу.