Република Српска стамена, чврста, постојана и поносна као на Дрини Ћуприја!
За ПОГЛЕД данас говори Милун Зоговић посланик ДНП и Демократског фронта, прекаљени борац за слободу и саборац свих оних који су се годинама борили против прошлог режима. О његовој храбрости и посвећености у одбрани светиња сведочили смо од Скупштине Црне Горе па све до улице и литија.
Ближи се годишњица велике побједе над Ђукановићевим режимом, да ли је нова власт испунила очекивања грађана и како оцјењујете резултате рада експертске Владе?
Објективано сагледавање друштвено-политичких прилика захтијева упоредну анализу између обећаног и учињеног, између очекивања и реализације. Тако се најјасније сагледава политички апсурд који је задесио Црну Гору након историјске побједе над Ђукановићевим режимом. Пројекат да се стварним побједницима избора не дозволи да управљају државом је атак на основне демократске стандарде савременог човјечанства. Театрално се уводи принцип негације и сувишности изборних процеса а воља народа претвара у периферан статистички податак. Развлашћивање политичког крила мафије, Закон о лустрацији, Темељни уговор, уређивање бирачког списка, попис становништва, престанак дискримнинације припадника српског народа је поред одбране СПЦ главни дио политичке платформе на којој је коалиција „За Будућност Црне Горе“ добила подршку грађања. Усвојен је предлог измјена и допуна Закона о слободи вјероисповијести који је усвојила Скупштина Црне Горе, што је и њена надлежност, остале поменуте теме а које су у готово искључивој надлежности Владе готово нијесу ни начете. И то је најпоштенији одговор да ли је Влада испунила очекивања грађана, а да ли су до краја испуњена очекивања дипломатских представника страних држава то би сте свакако морали њих да питате, јер је општи утисак да ову Владу обавезују једино та очекивања.
Често се намеће ситуација да једино ДФ то јест „Коалиција за Будућност“ ремете општу политичку идилу других партија власти и опозиције, шта Ви мислите о томе и да ли су то нове политичке реалности?
Коалиција „За Будућност Црне Горе“,свиђело се то неком или не, чини двије трећине актуелне парламентарне већине. Господин Кривокапић се одмах након побједе одрекао коалиције чију је листу предводио и то је једна од нових, до душе чудних, али и дугорочно неодрживих политичких реалности. Његово дистанцирање од побједничке коалиције није подржао готово ни један од посланика који дају доминантну подршку Влади коју је управо он својевољно формирао. То је потврда да политички, идентитетски и идеолошки једино он не дијели вриједности побједничке коалиције „За Будућност Црне Горе“ и да је његово дистанцирање јасна политичко-програмска, па чак и природна селекција по питању његовања различитих вриједности и убјеђења. Свакако његов одрицање од наше подршке, а посебно покушај потпуне минимизације двије трећине парламентарне већине доноси и одређене политичке консеквенце. Што се тиче „свеопште“ политичке идиле по многим питањима, а чију хармонију једино ремети Коалиција за будућност и превасходно ДФ и да ли је то дио ширег пројекта за преживљавање Ђукановићевог идеолошког наслеђа кроз општи консензус за финалну фазу монтенегризације Црне Горе показаће вријеме које је пред нама. Свакако ДФ као доминантна политичка снага нове власти, заједно са колегама из „Коалиција за Будућност“ имаће снаге да се понесе чак и са таквим изазовом ако га наметну политичке прилике, јер је и ова побједа одраз политике непристајања на трговину са вољом народа, не пристајања на историјске фалсификате и идентитетски инжињеринг.
Да ли је Резолуција о геноциду у Сребреници Скупштине Црне Горе усмјерена против српског народа и против Републике Српске?
Сама чињеница да је одмах након Подгорице „кукурикнула“ и Приштина намеће се као довољан одговор на то питање. Заступао сам став да Скупштина Црне Горе није надлежна да се појединачно изјашњава о једном догађају из грађанског рата који се десио на територији друге државе, да тумачи појам геноцида, доноси пресуде и пише историју и да не треба да се бави питањима која имају јасно видљиву недобронамјерну политичку конотацију. То је био модел да се избјегне злоупотреба и политизација жртава, и упада у клопку „непримјерене приземне пођеле жртава на оне мањег и вишег реда.“
Јасна је тенденција и циљ који се жели наметнути регионалном хиперпродукцијом резолуција о једном догађају из грађанског рата на територији друге државе кроз покушај жигосања дежурног кривца.
На сву срећу то неће и не може дати жељене резултате јер је Република Српска стамена, чврста, постојана и поносна као на Дрини Ћуприја! Горак укус додатно појачава што је умјесто да се зауставља, кренуло из Подгорице!
Недавно је историчар Андријашевић устврдио да не треба рехабилитовати „Голооточане“?
На тој изјави, тог дворског историчара Мила Ђукановића позавидио би и сам Јово Капичић. Заправо то што је изјавио извјесни Андријашевић је покушај легитимизације најригиднијих политичког прогона неистомишљеника под фирмом лажи о одбрани државе. Искрено, та ме изјава поред принципијелне равни и лично узнемирила, јер је већина мојих ђедова и пунољетних припадника братства Зоговић из тог времена добила „бесплатно вишегодишње љетовање на Отоку“ а пјесник Радован Зоговић 16 година кућног притвора. Смјештати њих и друге голооточане у пету колону јадно је, неморално и нељудски, а да не говоримо о чињеничној неутемељености таквих приземних историјских фалсификата.
Да ли се односи Србије и Црне Горе на заиста тако ниском нивоу, и чија је то кривица?
Ако мислите на званичне, вјероватно да сте у праву. Приватне и пријатељске, историјске, културне и братске није могао да угрози чак ни Ђукановић а засигурно неће и нови промотери Ђукановићеве тезе о угрожености Црне Горе од окупатора са Теразија. Црна Гора не смије остати полигон за подривање државе Србије, на жалост поруке које смо двије деценије слушали од Ђукановића сада чујемо и са неких других адреса од којих се то није очекивало, али шта је ту је. Црна Гора треба да побољшава квалитет односа са свим државама које су признале Уједињене нације, а посебно са нашим сусједима, да не говоримо само о Србији са којом би квалитет међусобних односа требао да буде показни примјер међусобног уважавања и поштовања. Очигледно да одређени кругови и споља и изнутра не желе да ти односи буду на нивоу који је природан и очекиван, и мислим да у тој равни треба тражити мотиве за непотписивање Темељног уговора, доношење резолуције, протјеривање амбасадора, поклањање вакцина УЧК-у и друге акте „добре воље“ званичне Подгорице. Тако лако долазимо до разбистравања приче о мијешању Србије чија чињенична неутемељеност најбоље демантује њене промотере.
Да ли постоји излаз из постојеће политичке кризе и вјерујете ли у могућност договора парламентарне већине?
Дијалог и договор морају имати приоритет ако су намјере чисте. Неодрживо је да двије побједничке коалиције са 14 посланика од 41 који чине већину жели да управља и законодавном и извршном влашћу а да се игнорише и минимизира снага коалиције „ За Будућност „ највећег конституента актуелне већине. Покушај искључивања из процеса највеће коалиције је чист политички аматеризам. То би била једна врста окупације власти а окупација колико год да траје је ипак привремено а не трајно одрживо стање. Зато је уважавање изборног резултата основни предуслов здравог и чврстог договора унутар парламентарне већине који би повратио ауторитет побједе од 30. августа прошле године, а који је на жалост прилично деградиран у претходном периоду.