Посланик Скупштине Црне Горе Милун Зоговић обратио се на свом Фејсбук профилу.
Наметнут је задатак парламенту данашње државе Црне Горе да изјави своје мишљење о једном издвојеном догађају грађанског рата на истоку Босне од прије 26 година. Уз то је наметнуто санкционисање једног човјека на функцији министра, само зато што је одговорио на питање противне стране да ли признаје геноцид у том догађају.
Потребно је скицирати неколико чињеница као потврду да Парламент није ни надлежан, ни у могућности да одговора на ова питања.
Прво о надлежности.
Скупштину чине представници грађана као носилаца суверености у држави која је била федерална република на територији 5,4% Југославије са 2,6 % броја становника. Југославија је разбијена у грађанским ратовима. Зна се да је политика мајка рата, она је памет а рат само инструмент, а не обрнуто. Вођење рата у својим главним потезима је зато само политика која је перо замијенила мачем, али зато није престала да мисли по својим сопственим законима (Карл Клаузевиц). Политика је била и остала разбијање Југославије да трају “неуређене територије“ које ће удружени запад модернизовати. Модернизација захтијева одрицање од сопственог бића, које прати осјећање понижења и порицања, те кризе идентитета уз “стратешко одустајање од разума“ (Миљенко Јерговић).
Послије напуштања социјализма настао је национализам који су присвојили ауторитарни, некомпетентни и корумпирани режими. Празнина је попуњавана обећањем америчког сна и затим европских вриједности, чак европске “породице“.
Дакле, стварању новог поретка служили су “ђавољи шегрти“ (Амин Малуф). Послије свега остављено нам је да продужимо рат оптужбама и осудама, да би се прикрила историјска истина. То значи задатак да изазивамо и подстичемо мржње и нетрпељивости без краја и да нам то буде стална опсесија, да нико не изађе из пакла. Ето, Скупштина Црне Горе је расправљала како да противно забрани из члана 7. и домашају надлежности по члану 82. Устава састави некакав документ којим ће се посијати старо сјеме нове мржње и обиљежити нови кривци.
Законодавни орган не треба да одлучује о унутрашњим односима у другој држави, а није није ни дужан ни способан да искаже историјску истину о грађанском рату у другој држави .
Данас је вријеме постистине и није могуће да у законодавном тијелу на провокацију, и хитно искажемо истину.
Грађански рат је сложена друштвена појава. Када се усвоји логика као наука по мишљењу уопште, онда се при том подразумијева форма и садржина цијелог историјског процеса. У њему учествују људи са свим индивидуалним и групним особинама. Значи, без мултидисциплинарног истарживања чињеничног стања и историјске истине није довољна само правна квалификација у пресуди веома сложеног чињеничног стања из области политике, ратовања, социологије, психологије, културе, традиције, вјерских и националних разлика, дејства пропаганде и др. помоћу једног правног појма – геноцида.
Оцјењујемо као гријех министра Лепосавића његов исказ: “Питање квалификације злочина који је према Бошњацима учињен у Сребреници, као и многа друга питања из грађанског рата у бившој Југославији, и даље су предмет не само емотивних поступања и непримјерених реакција, већ и стручних полемика. Хајка са отвореном мржњом и незнањем изазвала је више исказа. Ипак се мора знати да се придружио гонитељима и хашки тужилац Серж Брамерц. Он критички осврт министра Лепосавића на пресуду квалификује као “посљедњи степен геноцида“ . Ако пажљиво читамо дефиницију геноцида, можемо уочити да је то манифестација силе, а не истине. Постоје критичка мишљења о одлукама суда значајних правника са више континената. Већ је познато издвојено мишљење Предсједнице другостепеног суда у погледу осуде генерала Младића. Услиједиће и резултат истраживања међународне комисије о жртвама у регији Сребренице од 1992 до 1995. г. чиме ће се исказати историјска истина. Послије тога се може сазнати правна истина у пресуди која третира само један догађај, једно мјесто и припаднике једног народа квалификацијом геноцид.
Потребно је уочити да је и Скупштини Црне Горе предложена декларација о тумачењу и примјени Конвенције, и то по хитном поступку како је истовремено предложено Народној скупштини Србије у тексту идентичном како је предлагала Велика Британија 2015.године ријечима “најоштрије осуђује геноциде у Сребреници“. Истовремено је изложен одговорности човјек зато што је примијенио право на слободу мисли зајемчено у члану 18. Опште декларације о правима човјека. Које је сагласно и са чланом 9 Конвенције за спречавање и кажњавање кривичног дјела геноцида јер је Међународни суд правде надлежан за тумачење појма геноцида, а не нико други, па ни Скупштина Црне Горе.
Запитајмо се зашто смо се покорили и пристали да се бавимо туђим послом. Зна се порука “не кују се коњи по мјесецу , већ по дану и жаркоме сунцу ‘.
Коначно, предлагао сам да Скупштина државе Црне Горе не пристаје на притиске и понижење тако што би се упустила у давање правне квалификације појама геноцид, као и ускратила право на мишљење Владимиру Лепосавић . На жалост снага правних чињеница била је немоћна пред наређењем страних центара моћи.