Песмама које милују душу, распламсавају емоције, буде заборављене наде, подсећају на отаџбину и подстичу на борбу, Десанка Максимовић је оставила историји о свом, и животу свог народа. Необичном једноставношћу, разумљивошћу и искреношћу, песникиња је померала границе, рушила предрасуде и омекшавала срца оних које су њена дела читали, и тако се златним словима уписала у анале српске књижевности.
Иако је најчешћи мотив у поезији Десанке Максимовић био љубав, многобројне стихове посветила је завичају, отаџбини, родољубљу и социјалним мотивима. Песме „Отаџбино, ту сам“ и „Песник и завичај“, прожете су снажним емоцијама. Завичају се обраћала као човеку, пријатељски, описујући са пуно истинске љубави пределе, звуке и слике које су је окруживале у детињству.
После рата и немилих догађаја који су задесили Србију, Десанка је наставила да пише. Њени стихови су и даље били испуњени љубављу, али и дозом озбиљности и смирености. Шездесетих година прошлог века објављује збирку песама „Тражим помиловање“, која представља вид лирске дискусије са Душановим закоником, али истовремено предочава њене ставове о људима и прошлости српског народа.
Теме везане за живот и смрт, провлаче се кроз сва Десанкина дела. Песникиња их доживљава као природни след – „Земља јесмо/остало су све привиди“. Без имало драматичности и трагичности описује животни круг, кроз који је рационално и мирно ишла. Са таквим мислима, и још вреднијим делима, Десанка Максимовић је преминула 11. фебруара 1993. године.