Ако је неко у себи окупио све врлине српског народа и све око себе чинио бољим, онда је то засигурно Војвода Степа Степановић. Био је вољени официр који је делио судбину својих војника, јунак Церске битке, војвода који је пробио Солунски фронт, министар војни, командант који никада није повукао наређење и, надасве, скроман човек из народа који се водио паролом „Све за државу“.
Војвода Степа Степановић рођен 1856. године и добио је име по свом деди војнику и хероју. После основног образовања, уписао је гимназију у Капетан Мишином здању. Издржавао се радећи код директора школе Ђорђа Милетића и посебно волео да учи историју. Међутим, када му је остала још само последња година, Степа се одлучује за војску.
Оваквој одлуци допринела је општа атмосфера која је владала у народу. Људи су желели да се ослободе турског јарма и чекало се само да ситуација сазри.
Тако 1874. будући војвода Степа Степановић предаје документа за пријем у Артиљеријску школу и бива примљен без пријемног као врло добар ђак гимназије. У тој 11. класи били су Војвода Живојин Мишић, Михајло Живковић, Павле Јанковић… људи који ће постати велика имена српског народа.
За војничку каријеру, како је сам рекао, одлучио се из само једног разлога: „Само војник може извојевати место његовом народу на које он има право“.
Иако није волео математику на коју је стављен нагласак током образовања питомаца, Артиљеријску школу завршава као 14. у класи.
Степа је у Први српско-угарском рату постао командир вода, а своје ратничке вештине доказао је у биткама на Грамади, Рсавцима, Бабиној глави, Курилову, Шиљеговцу и Крушевцу, и тако зарадио чин потпоручника. Већ у Другом рату Степа Степановић ступа као искусан борац и добија неколико ордена.
Степановић се доказао и ратујући са Турцима, Бугарима, у Балканском и Првом светском рату. Овај последњи за њега је био најтежи док је командовао Другом армијом која је била стационирана између Аранђеловца и Младеновца.
У Првом светском рату Степановић је на Церу учинио немогуће. Супротстављајући се, тактиком и мудрошћу, знатно јачим аустроугарским јединицама, непријатеља је успео не само да победи, већ и да их натера на повлачење у Босну преко Дрине, а његови маневри на Церу и данас се изучавају.
Војска је обожавала Степановића и без поговора извршавала свако његово наређење. С друге стране, Степа је волео своје војнике и за њих био спреман на све.
Након удара Централних сила 1915. године, војвода Степа и његови војници успешно су савладали Бугаре, само да би се кренули у повлачење преко Албаније и то по стравичним временским условима који су однели многе животе.
Током преласка Албаније, ђенерал Емило Белић записао је о Степи Степановићу: „Мучен физичким напорима и раздиран душевним патњама, Војвода је на челу своје армије искусио све суровости беспутних и мочварних предела кроз које је одступано, пропатио све бриге за поробљеном отаџбином и својом породицом коју је оставио у Србији. Издржао је све оне тешкоће и опет је умео да све то сакрије у дубини своје велике душе и да своје војнике води чврстом душом, тачно и уредно извршавајући наређења Врховне команде. Нико од њега није чуо ни једне речи жалбе, никоме се није потужио и никада није клонуо. Само често му се завртела суза у очима када је, пролазећи крај лешева војника, којима је био посут тај тужни пут, наређивао да се тим незнаним јунацима ода достојна почаст.“
Професор Велибор Јонић, фебруара 1916. године налазио се на броду којим је војвода са војском пребациван на Крф. Он бележи: „Сви смо, онако гладни и изнурени, били као скамењени – он чије срце ни у једној ситуацији није задрхтало, плакао је. Држао је марамицу у руци и брисао сузе које су му у потоцима текле низ образе, понављајући непрестано наглас: Много смо грешили, зато нас је Бог казнио.“
На Крфу командант је реорганизовао војску и подигао морал толико да ће пробијање Солунског фронта од 15. до 17. септембра 1918. године на Добром пољу и Козјаку остати заувек забележено у историји.
Војвода Степа Степановић и његова 2. армија први су ушли у ослобођено Сарајево. Командант је, наравно, одбио удобну, луксузну постељу и сместио се са својом војском.
За своје заслуге биће одликован орденом Карађорђев крст са звездом и Таковским крстом.
Управо у Сарајеву Степановић ће провести и последњу годину своје службе. На сопствени захтев, пензионисан је у 63. години живота, када одлази у Чачак где је живео у кући свог таста Веселина Милановића.
Занимљиво је да Степа Степановић, иако је, после Великог рата, у два наврата био министар војни, од иметка, заправо, није имао ништа. Кућа у Кумодражу била је дом његове браће који су били земљорадници, па је одлучио да живи у тазбини након повлачења из службе.
А хтедоше да му дају разне поклоне, бројне привилегије. Велико „Не“ рекао је војник. Тражио је само једно, да му поклоне Вилу, кобилу која га је верно служила у рату. И добио је. Остарела и слепа кобила је наџивела свог команданта и чак вукла кола са ковчегом на сахрани Степе Степановића.
Скромност је била врлина која је красила Степановића читавог живота. Тако, када је добио приву пензију од 3.000 динара, Степановић се нашао у чуду. За те паре могао је да купи два добра вола.
Пензију је од поштара одбио да прими и само му рече:
„Хоће да упропасте државу! Враћај паре, момче! Нека бар преполове, шта бих с толиким парама?“ Пензију је прихватио тек када су је прецепили.
Будући да је у пензију отишао осетивши да га здравље више не служи као некад, војвода Степа је припремао сопствену сахрану. Иначе код лекара је одбијао да иде: „Какав преглед! Ја сам стар и дотрајавам. Вуче ме земља.“
Сам је изградио своју скромну гробницу, наредио је још да се обуче у униформу и одабрао ордене са којима ће га сахранити. Није му падало на памет да ће га држава сахранити са почастима. Пред крај свог живота позвао је супругу и предао јој два замотуљка са новцем; један са себе, други за њу.
Преминуо је 27. априла 1929. године у 22:30 часова. Пред сам крај покушао је да подигне десну руку ка прозору и, последњим дахом рече команду: „Полазите напред!“
Извор: 011инфо