Црна Гора је 1912. године заједно са Србијом, Грчком и Бугарском склопила Балкански савез с циљем да се искористи заузетост Отоманског Царства ратом против Италије те заузму његова балканска подручја. Припојење Скадра је представљао један од главних ратних циљева црногорског краља Николе, иако је у њему почетком 20. века живело већински албанско становништво. Сердар Јанко Вукотић је уочи рата говорио да су "сви сложни у томе да је Скадар за Црну Гору животно питање".
Црногорци су сматрали како ће успети заузети град, делом захваљујући углавном позитивним искуствима за време последњег рата с Отоманским Царством 1876-1878. године, а делом зато што се очекивала подршка католичких племена на северу Албаније.
Будући да је активно помагала албанске устанике, Црна Гора је рачунала с могућношћу да становништво сјеверне Албаније пружи помоћ црногорској војсци, у циљу сопственог ослобођења и уједињења с Црном Гором. Сем тога, немири и устанци у сјеверној Албанији у великој мјери су ослабили турске позиције у тим крајевима. Према томе, краљ Никола је рачунао да ће црногорска државна територија моћи да се прошири, у најмању руку на Скадар, Медову и дио Албаније сјеверно од Дрима.
Црна Гора је била прва међу државама Савеза која је објавила рат Отоманском Царству 8. октобра (по старом 25. септембра) 1912. Црногорска војска величине 35.600 војника била је подијељена у три оперативна одреда: Зетски, Приморски и Источни. Задатак прва два је био да заузму Скадар, док је Источни одред упућен према Санџаку и Метохији. Ка Скадру је упућено 8 бригада, са 36 батаљона и 74 топа, док су помоћне снаге имале 17 батаљона и 32 топа. За команданта Зетског одреда постављен је пријестолонасљедник Данило Петровић, за команданта Приморског бригадир Митар Мартиновић, предсједник Владе и министар војни, а за команданта Источног одреда (помоћне снаге) бригадир Јанко Вукотић. Иначе, Ратни савјет је био именовао Блажа Бошковића за команданта Зетског одреда, али је књаз Никола поништио ову одлуку и на то мјесто поставио свог сина.
Након дугих месеци, смењивањем борби и примирја 23. априла 1913. године Есад Паша је изнео службене услове предаје Црној Гори и потписан је споразум о предаји Скадра. Есад-паша је пропуштен са почастима и свим наоружањем (осим тешких топова) и исплаћено му је 10.000 фунти стерлинга. Он је тако сачувао војску и стекао подршку Србије и Црне Горе за проглашење сопствене албанске државе у дјеловима неокупираним од савезника. Есад-паша је са 25.000 људи под оружјем кренуо ка југу, у Тирану, да се тамо прогласи за владара Албаније. Његове трупе су евакуисане бродовима грчке ратне морнарице. 24. априла су црногорске јединице ушле у Скадар.
Извор: Wikipedia
.jpeg)
