Све до данас АНБ и недавно формирани војни систем, као и дио полицијског апарата овлашћен да примјењује мјере тајног надзора, али и сви други дијелови државне администрације су остали заштићени од сваке врсте одговорности за све што су радили деценијама, због чега је то до данас остала забрањена тема
Развој безбједносно-обавјештајних послова у Црној Гори почиње упоредо са конституисањем државне власти доношењем одговарајућих законских регулатива којима су стваране основе за трајније учвршћење и развој државе у различитим периодима њеног постојања.
Међутим, историјат безбједносних и обавјештајних служби у Црној Гори се само дјелимично може пратити кроз институционализоване облике рада јер су они практично успостављени тек у вријеме постојања југословенске заједнице.
Савременије организовање служби безбједности у Црној Гори наступа тек од 1944. године, када је Наредбом врховног команданта НОВ основано Одјељење за заштиту народа – ОЗНА, као јединствена служба безбједности на подручју послијератне Југославије.
ОЗНА је 1946. године издвојена из састава Секретаријата народне одбране и укључена у Секретаријат унутрашњих послова, мијењајући истовремено назив у Управу државне безбједности да би нешто касније преименована у Службу државне безбједности (СДБ).
Служба државне безбједности је у дужем временском периоду била саставни дио и имала своје надлежности у оквиру Републичког секретаријата унутрашњих послова Црне Горе.
До распада бивше Југиславије почетком деведесетих година прошлог вијека, СДБ је прошла различите фазе развоја. Прилагођавајући се општим глобалним, друштвеним и политичким промјенама, по формирању заједничке државе Србије и Црне Горе, од 1992. године, СДБ је наставила да функционише у оквиру Министарства унутрашњих послова Црне Горе.
Законом о Агенцији за националну безбједност из 2005. године основана је Агенција за националну безбједност (АНБ) као самостална државна институција која је аутоматски постала правни насљедник СДБ Црне Горе и преузела људске ресурсе, послове, надлежности, средства, имовину, архивску градју и оперативну базу података.
Током цијелог периода од Другог свјетског рата па до данас, захваљујући специфичности друштвеног уређења и политичких система, а добрим дјелом и због нетранспарентности и изостанка контроле рада, политичке елите Црне Горе су, у мањој или већој мјери, злоупотребљавале службе безбједности, посебно АНБ (раније СДБ) као тајну службу претварајући је у сервис сопствених интереса.
Злоупотребе постају израженије након увођења вишестраначког система што је парадокс и супротно свим очекивањима рачунајући на искуства других бивших социјалистичких земаља.
Злоупотребе службе су ишле до мјере да је она у појединим периодима била потпуно у функцији обрачуна са политичким противницима режима, некада на веома суров начин, а све у име наводно виших државних интереса. Док се једна иста политичка елита на власти одржавала више деценија, а појединци и интересне групе у њој богатиле пљачкајући државу и њене ресурсе, Црна Гора је пропадала постајући све сиромашнија.
Било је то најизраженије током деведесетих година прошлог вијека а наставило се и након обнове државне независности.
Агенција за националну безбједност је све више постајала отуђени центар моћи који није био у служби грађана и државе веж искључиво у служби појединаца и партијских кадрова владајуће структуре, која је посматрано идеолошки, остала нетакнута практично 70 година. Као резултат тога имамо структуру, која дјелује против интереса сопственог народа, чији се утицајни кадрови сумњиче за везу са криминалним и другим носиоцима инкриминисане дјелатности, а поједини дијелови тајне службе сумњичени и да се налазе под контролом интернационалних криминалних картела постајући тако господари безбједносне ситуације у Црној Гори креирајући на моменте чак и политику службе.
Стварао се један болесни систем чија се мрежа агентурних позиција, захваљујући великој количини сумњивог новца којом су располагали, брзо ширила инфилтрирајући се у све државне структуре и све сегменте црногорског друштва.
У таквим условима су запостављени познати принципи на којима почива рад обавјештајних и безбједносних служби, док руковођење потребама уског круга људи из државног врха, чланова њихових породица и криминалних кланова постаје препознатљива карактеристика њиховог рада.
АНБ је тако постала институција са раширеном мрежом позиција и толиким утицајем у друштву да је потреба сарадње са службом институциолизована до мјере да је у једном моменту пријетила опасност да цијела владајућа партија партија прерасте у базу сарадничких и оперативних позиција службе. Зато не треба никога да изненади крајње чудан начин безбједносних провјера за пријем у државну службу који се сводио на оно чувено „да ли га не препознаје терен“.
У таквом безбједносном амбијенту злоупотребе су постајале све веће и чешће а временом су се АНБ, њени дјелови и појединци појављивали као осумњичени за саучесништво у појединим злочинима и тешким кривичним дјелима. Служба и њени припадници се често у јавности доводе у непосредну или посредну везу са догађајима из времена ратних дешавања деведесетих година, али и активностима које су, као резултат њихове неефикасности и везе са носиоцима штетне дјелатности, погодовале бројним девијацијама од који су најзначајније везе и срастање са криминалним структурама, рад искључиво у интересу врха режима, неконтролисана сарадња појединаца и група са неким страним службама и организацијама и много тога другог.
Такозване Црне тројке
У таквом амбијенту припадници службе укључени у криминалне активности су постајали све бројнији и бруталнији у обрачуну са политичким неистомисљеницима, дјеловање тзв „Црних тројки“, укљученост у политичке обрачуне и изборне процесе, прогон неистомишљеника, опструкција истрага за поједина убистава и томе слично.
Служба је годинама функционисала као држава у држави за коју не важе правила и закони. Зато никога не треба да изненади појава монтираних процеса (акције „Лим“, „Орлов лет“, афера „Љубовић“, „Државни удар“, случај пуковника Радована Алексића и многи други) и других тешких кривичниј дјела за која су у јавности директно сумњичени поједини њени припадници.
Механизми злоупотреба тајне службе су бројни и до сада нико није покушао да промијени такво болесно стање.
Све до данас АНБ и недавно формирани војни систем, као и дио полицијског апарата овлашћен да примјењује мјере тајног надзора, али и сви други дијелови државне администрације су остали заштићени од сваке врсте одговорности за све што су радили деценијама, због чега је то до данас остала забрањена тема.
Ту леже разлози зашто је у Црној Гори створена клима да је, напримјер, већи проблем отворити досијеа од питања зашто су они уопште вођени, као и зашто се досијеи и даље држе под ознаком тајности и чији је заправо то интерес.
Недавна помјена власти је добра прилика за све демократске снаге у Црној Гори, па и оне здраве снаге у досадашњој владајућој структури, као и све борце за демократију и владавину права, који су се борили и годинама залагали за реформу АНБ и осталих служби безбједности и њихову цивилну и парламентарну контролу, да се подсјете да тај посао, не само што није довршен и што је изостао, већ никада у Црној Гори није ни постојала озбиљна намјера да се она уопште покрене.
И не само то, чини се да дјелови тајне службе који су срасли са криминалним структурама показују велику упорност да опстану по сваку цијену, да се инфилтрирају у нове органе власти не бирајући при том средства и начине за опстанак, убијеђени да полажу право да и даље располажу потенцијалима АНБ и других служби како би могли манипулисати њима.
Најављене кадровске промјене су важне, али нису довољне. Руковођење АНБ и другим дјеловима безбједносног система морају преузети стручни, одлучни и неукаљани кадрови способни и спремни да, са једне стране, слиједећи политику новог политичког руководства унаприједе безбједност државе и свих њених грађана уз наставак и унапређење сарадње са партнерским службама, а са друге стране, се немилосрдно обрачунају са криминалом, корупцијом и осталим девијацијама у друштву и у сопственим редовима.
Комплетан састав служби безбједности треба провјерити и извршити тријажу уз примјену познатих метода (безбједносне провјере, провјере знања, разна психолошка и друга тестирања) како би се из система одстранили кадрови који не задовољавају прописане критеријуме. Полиграфско тестирање свих припадника приликом пријема у службу и након одређеног временског периода мора бити обавезно и законом регулисано, што је позната пракса у службама развијених земаља свијета.
Контролне органе АНБ и других служби безбједности је потребно реорганизовати на другачији начин, издвојити их из њиховог састава и подредити директно носиоцима извршне власти уз задржавање унутрашњих контролних механизама који би остали на располагању руководиоцима служби.
Отварање досијеа је важно питање и оно је најављено, што је свакако један од првих корака ка реформи АНБ и других дијелова безбједносног система Црне Горе.
И овај посао мора бити завршен брзо и без одлагања. Искуства других земаља говоре да би свако одлагање и неодлучност погодовало стварању такве ситуације у којој безбједносне структуре могу, не само наставити са бројним злоупотребама, већ радити на промјени стања у структури своје архивске грађе у циљу стварања погрешне слике код нове власти и оних који ће остваривати увид у постојећа досијеа.
Формирање паралелних досијеа, лажних извјештаја и транскрипта разговора, формирање нетачне евиденције сарадничких позиција и извора података, уз истовремено уклањање стварних досијеа и уништавање базе података која је вођена су активности већ виђене у другим земљама које су спроводиле суштинске реформе тајних служби. Црна Гора не може по том питању бити изузетак.
Два вида лустрације
Проблем отварања досијеа је у директној вези са суочавањем са прошлошћу и лустрацијом.
Отварање досијеа не треба доживљавати само као једно техничко питање у овом времену већ као суштински раскид са прошлошћу и досадашњим режимом уз помоћ новог формално-правног легалистичког приступа који ће довести до разобличавања суштине система који је до сада постојао.
У Црној Гори је тек сада актуелизована прича о лустрацији и први коментари се одмах везују реваншизам и „лов на вјештице“, али ипак, већина сматра да је у питању доношење закона који је неминован за суочавање са прошлошћу.
Лустрација представља једну мјеру у чијој је суштини покушај да се постигне превентивно дејство, да се спријечи да они који су у ранијим режимима кршили људска права, права својих суграђана и других људи не заузму важне политичке позиције у новој власти и тако онемогуће да они никада не буду у прилици да понове злоупотребе.
То је основна сврха лустрације. Лустрација има два вида. С једне стране, она представља дисквалификацију у ужем смислу, јер представља забрану онима који су се огријешили о људска права у прошлости да заузму неку од важних функција у власти или, с друге стране, ако су већ на тој функцији онда се уклањају са исте.
Без темељне реформе АНБ и других служби безбједности не може бити говора о успостављању владавине права. За постизање тога циља потребно је добити подршку партнерских служби из земаља НАТО и структура ЕУ и у потпуности се ослонити на њихове ресурсе. Уколико се покаже цјелисходним не треба бјежати ни од ангажовања њихових експертских снага које би пружале директну помоћ новим руководствима слузби у Црној Гори.
У сваком случају АНБ и друге службе безбједности морају бити савремене и моћне у мјери која је неопходна за успјешно извршавање задатака из своје надлежности. Међутим, та моћ мора бити усмјеравана на оно што је надлежност служби и мора бити строго контролисана како не би била злоупотријебљена.
ИН4С