Од својих будућих најближих сарадника очекује, рекла је, да ће, уз тимски рад, заједнички превазићи наслијеђене тешкоће
Редитељ Никола Вукчевић требало би да буде државни секретар за сектор културе, а он је пристанак на ту позицију условио и са неколико захтјева.
Међу њима су очекивање да ће сједиште ресора културе остати на Цетињу, јавне конкурсе за руководиоце културе и мандатна мјеста, а не да као до сада буду именовани.
Такође је тражио да нова Влада за културу одвоји више новца, рекао је незванично један од саговорника “Вијести”.
У Министарству просвјете, науке, културе и спорта требало би да буде и секретар за просвјету.
Министарка Весна Братић јуче није жељела о кадровским рјешењима. Она је рекла „Вијестима“ да разматра више персоналних рјешења за своје најближе сараднике – државне секретаре.
Братићева је казала и да се ради о људима од интегритета и струке.
“Нијесу и неће бити бирани по националном и партијском кључу. Нити знам којој партији или националности припадају, ни да ли су партијски ангажовани уопште, нити бих их то питала. Критеријуми су искључиво стручне референце и интегритет”, казала је Братићева.
Од својих будућих најближих сарадника очекује, рекла је, да ће, уз тимски рад, заједнички превазићи наслијеђене тешкоће.
„Оно што је добро, наставићемо и надоградити“, закључила је Братићева.
Вукчевић је и ванредни професор Филмске и ТВ режије на ФДУ Цетиње, гдје је ангажован од 2000. године.
Он јуче није желио да коментарише ту информацију.
Александар Ашанин је основне студије завршио на Политехничком факултету Аристотеловог Универзитета у Солуну, на Одсјеку инжењера архитектуре. Активно се бави архитектонском и урбанистичком праксом од 2007. године. Од 2014. похађа докторске академске студије на Архитектонском факултету Универзитета у Београду.
Он је казао “Вијестима” да је прихватио предлог да буде генерални секретар у Министарству урбанизма и просторног планирања, али да то није званично док га Влада не именује. Рекао је да је то велики изазов за њега с обзиром на стање у том ресору.
Nigdje ne može da se nađe gdje je završio studije Nikola Vukčević, koji se sada bavi i vinogradarstvom. Sama činjenica da voli Titograd više nego Podgoricu i da je snimio film ,,Dječaci iz ulice Marksa i Engelsa“ govore slikovito o kome je riječ. Prvi film mu je ,,Pogled sa Ajfelove kule“, jedno nižerazredno ostvarenje, nešto između neke turske serije i brazilske sapunice, pa neka dobija nagrade, svi znamo kako se dobijaju, a naslov za jednog reditelja iz Podgorice, a ne iz Pariza, ,,Pogled sa Ljubovića“ bio je ispod nivoa. I uz to uslovljava, umjesto da bude radostan da ga neko i spominje. O Politehničkom fakultetu u Solunu mogu samo reći da je osnovan otprilike kad i ona u Kragujevcu i slično rade. Ne bi valjalo da se nastavi sa greškama prethodnika. Treba jednom shvatiti – bitno je da neko zna i umije, a za to trebaju provjere.