Да би имали одржив здравствени систем који ће омогућити доступну и квалитетну здравствену заштиту неопходно је обезбиједити три кључна услова: реално планирана средстава за потребе здравственог система и изворе финансирања, обезбиједити децентрализацију система и пуну аутономију у финансијском и административном смислу Фонда и ЈЗУ и успоставити модел плаћања ЈЗУ који би значио пренос средстава према стварном учинку.
Ово су одлике ефикасних здравствених система који се ослањају на доприносе за здравствено осигурање као основни и доминантни извор прихода за потребе здравственог система. Са приједлогом укидања доприноса за обавезно здравствено осигурање нарушава се први услов постојања реалних и одрживих извора финансирања јер није јасно из којих извора ће се надомјестити око 200 милилона еура колико чине доприноси ФЗО.
Такође, нарушава се принцип децентрализације здравственог система и ствара централизовани систем који није својствен већини развијених земаља ЕУ, ниједној држави региона и готово ниједној држави у развоју. Да је ово погрешан приступ наводим примјер Словеније која је 90-тих увела буџетски начин финансирања здравственог система да би се већ 92. године вратила на финансирање из доприноса.
Иако је циљ централизације боља контрола јавних финансија због специфичности здравственог система и трошкова у здравству управо се дешава супротно, долази до лошије контроле трошкова, незаинтересованости и менаџера и љекара у систему и енормног повећања неизмирених обавеза. Централизација уводи здравствени систем у неликвидност, лошу ефикасност, дуге листе чекања, преваљивање трошкова лијечења на грађане, незадовољство и пацијената и љекара.
Буџетски начин финансирања је својствен високо развијеним земљама попут Енглеске и неких скандинавских држава. Оно што га карактерише јесте значајно учешће грађана у трошковима здравствене заштите, односно велика партиципација и слабија доступност здравствене заштите као и међусекторско преливање средстава јер ако нема намјенских доприноса држава у случају потребе користи средства намијењена здравству за крпљење буџетских рупа.
Да ли ово значи да ће наши грађани којима је обезбјеђена најшира палета здравствених услуга и права из здравственог осигурања на други начин обезбједити средства за здравствену заштиту било путем већих пореза или значајно већим учешћем у трошковима лијечења умјесто минималног износа партиципације или ће можда из џепа плаћати здравствене услуге да би добили благовремену здравствену заштиту.
Централизација поставља питање и сврхе постојања ФЗО који би управо из разлога осјетљивости здравственог система и јавног здравства требао да има пуну аутономију и независно од државе да располаже изворним приходима којима гарантује сигурност у пружању здравствене заштите.
Умјесто да се траже додатни извори финансирања за потребе здравства како би се уравнотежиле потребе система са расположивим средствима и утицало на смањење неизмирених обавеза Фонда, за које процјењујем уколико не буде интервенције Министарства финансија о социјалног старања до краја године биће изнад 80 милиона еура, предлаже се укидање доприноса који чине 70 одсто извора прихода ФЗО.
Предложено нас удаљава и од трећег услова за функционалан здравствени систем, оног што је кључно у реформи здравственог система, а на чему се у претходном периоду инсистирало и за што је здравствени систем спреман, а то је успостављање модела плаћања према стварном учинку ЈЗУ. Буџетски начин финансирања подразумијева плаћања по економској класификацији по буџетским линијама, дакле финансирање капацитета ЈЗУ. У економици здравства модел је препознат као најлошији јер ствара нефункционалан здравствени систем.
На крају зашто нема анализе која би потврдила одрживост предложеног модела и предности у односу на постојећи.
На основу искуства и сазнања из области економике здравства цијеним да модел није одржив.
Извор: ЦдМ