Пише: Саша Боричић
Ова пошаст која је свом снагом и жестином погодила цијели
свијет, није мимоишла, нажалост ни нас.
Треснула нас је жестоко о земљу, спустила из облака и дала нам до знања,
да смо толико мали, безначајни и само привремени становници планете нам
Земље.Пореметила нам живот, мисли, планове, хтјења, жеље и потчинила себи, нас
- обичне смртнике.
Из дана у дан полако нас навикава, да су многе ствари у
животу, за које смо мислили да су од огромног значаја, такорећи безначајне и
небитне. Навикавамо се на
живот без кафића, ресторана, без излазака са пријатељима, без дугорочних
планова... Напротив, више се не радујемо да неког сретнемо, да се поздравимо,
да нам неко дође у госте, да узвратимо посјету, да...
Просто бјежимо једни од других, бјежимо од нечег чему смо се
до скоро радовали.
Живот као да је стао, а није. То нам се само чини.
Једину и праву утјеху сада налазимо у својој породици, коју смо некако
сви на неки начин занемарили свјесно или не.
И ово зло, које се надвило над човјечанством ће проћи, као
што и живот пролази. Оживјеће
опет улице, школе, шеталишта, кафићи...
Вратиће се и роде. А
ми, обични смртници, надам се, добро ћемо научити ову животну лекцију за сва
времена!
Ауторски текст
