Пише: Сања Томовић





Поред горостасног Дурмитора чијој се одважности и гордости диви цијели свијет, поред Бјеласице, Комова, Проклетија, Морачких планина, нашу лијепу Црну Гору краси и планина Сињајевина.





Са врха се пружа диван панорамски поглед на Мојковац, град Уроша Немањића, познат по ковници новца по којој је и добио име. Планина која носи епитет највећег пашњака Балкана, простире се у дужини од 40 км и ширини од 10 до 15 км. Има 120 000 hа пашњака, који могу нахранити око 200 000 оваца. Простире се између кањона Таре, ријеке Тушине, страна Горње Мораче и Језера дробњачких На раскршћу је важних туристичких рута (Национални паркови „Дурмитор“ и „Биоградска гора“). Својим положајем одредила је себи вриједност и љепоту. Ненаметљива је у свеколикој љепоти, а опет јединствена и привлачна. Украшена Забојским језером које је једно од најљепших језера у Црној Гори. Може се теренским возилом до њега, али је, наравно, неупоредиво веће задовољство ићи пјешке.





Надморска висине Сињајевине се креће између 1600 и 1700 м. Погодна је за развој планинског туризма, љетњу рекреацију и зимске спортове. Највише тачке су Торна  са својих 2277 м.н.в. и Јабланов врх надморске висине 2203 метара. Зна бити сурова зими, а током године са више облачних него сунчаних дана. Међутим, и поред своје ћуди, има своју  ненаметљиву љепоту. Свијет тишине који мами при освајању Сињајевине, откуцаји срца које је све вријеме стоички храбрило да још мало издржите до циља, дашак планинског вјетра и хладна изворска вода, хладовина букове шуме и мирис јаблана, подјсјете да нам није потребан далеки пут и новац да бисмо видјели свијета и доживјели љепоту.





Планина је попут живота, јер нас учи свему. Човјек је мора поштовати и само тако може да је освоји, али се мора и плашити, јер је човјек пред природом и животом ништаван. У позну јесен, магла је једна од опасности која пријети ономе ко не познаје планину. Најпоузданије превозно средство је коњ, јер добро памти све стазе. У оваквим ситуацијама, поузданији је и од GPS-а.





За разлику од других планина у Црној Гори, Сињајевина није богата водом. Сточари у рано прољеће покривају сметове снијега сијеном и тако себи осигуравају пијаћу воду. Оно што је остало у лијепој успомени наших старих, па се присјете кад год се сладолед спомене, јесте сладолед на горштачки начин звани јомужа-вареника. Овчије млијеко се наспе у снијег и тако се свјежа пије.



Сињајевина је богата љековитим биљем. Поред чуваркуће, јабучњака, боровнице, линцуре, траве иве, планинског чаја и многих других, на Сињајевини расте један посебно лијеп цвијет-јаблан. Њежне жуте латице посложене у круг чине га тако крхким и посебним. Чак се један од врхова Сињајевине зове по овом цвијету Јабланов  врх.





Планинске траве  прерађене у млијечне производе дају им специфичну арому која се дуго памти и поново тражи. Уредно посложене карлице на полицама у колибама, из њих бјеласа тек помужена вареника остављена да се заскорупи, букети планинског чаја и кантариона који висе са греда остављени да се суше...То су дјелови слике која се памти свим чулима.



Многе је Сињајевина отхранила, школовала на свој горштачки начин. И данас то чини, наше је само да је поштујемо, чувамо и она ће нам богато узвратити. Има чак и цркву надалеко познату лијепу цркву Ружицу.



Сињајевина јесте планина са мало воде, али пуно дивље љепоте и добрих људи. Сињајевину је потребно удахнути и осјетити, а не само гледати.





Ипак, ову дивну планину, која је некад као мајка у својим њедрима држала велики број породица, данас посјећују више планинари, а мање потомци њених некадашњих становника. Није пуста, буде понеки сточар преко љета, радује се и птици у гори и  путнику намјернику. Њихова доброта и гостољубивост, радост живота специфична за честитог сељака, иако тежака, буде жељу за поновним сусретом и са њим и са планином.