Марко Ковачевић
24. новембра, осим што би био јубилеј почетка Подгоричке скупштине, је и црквени празник - Свети српски краљ Стефан Дечански. Тиме би Сједници на којој се бира нова Влада био дат и призвук, за многе неугодног, Косовског завјета. Ако знамо да су први са листи три коалиције процес формирања власти започели управо формалним одустајањем од нечега сличног кроз споразум који су потписали, онда и не чуди што се лако посустаје под притисцима да се угуши и она симболика која самим догађајима није изворно дата већ се јавља само као негативна и позитивна рефлексија. Негативна рефлексија ренегата и позитивна рефлексија баштиника сопствене историје и традиције. Али свако од њих је у догађаје може уградити само субјективно јер сличан случај нисмо имали када је Иван Брајовић прије скоро четири године изабран за предсједника Скупштине баш 24. новембра.
Дух самопорицања опстаје и чини се да је неспремност да га се ослободимо главни узрочник свих одуговлачења. Од порицања историје и традиције, свог матерњег језика, припадности свом народу, порицања права на учешће у власти онима који својим мандатима чине дио владајуће већине која треба да изгласа Владу, па до порицања Владе као политичке премда друкчија не може да буде, све је то та иста ниска. На крају имамо и ово порицање договора кад ће да буде засједање јер је датум превише српски.
ДФ је нажалост израњаван и притиснут да на све пристаје као најсигурнији противник бившег режима и ово све не само да пролази већ се устаљује као нови стандард након смјене ДПС-а. Тако се, видимо, чувају "тековине", а легитимација нашег изворног идентитета, у оваквом систему, спречава. То отвара могућности да се кроз жељу да се прилагоде, многим људима опет успјешно атакује на идентитет и личност. Јер ко нам опљачка прво душе, тај ће доцније лако завући и руку у наш џеп. Размишљајмо о томе.
