Пише: Сања Томовић
Божићна јутра у Мојковцу су посебна. Сигурна сам да су за то заслужни и јунаци Мојковачке битке, која још увијек траје само у неком другом облику. Кад је наш Ђедо дошао као Митрополит у Црну Гору, наш Мојковац је био обрастао у духовни коров и понор. Дуго је трајала "битка" за обнову и препород цркве. Сјећам се да си тада говорио да је ово специфична средина и да си се свуда лакше некако изборио да оживи црквени живот него у Мојковцу, говорио си да овдје много мрачне силе владају. Могу слободно рећи да су наше литије почеле тада.
То је било вјероватно зато јер је овдје братомржња много напала душу људску. Одаљио се народ од Бога био, за богове прихватише батинаше и од њих створише "великаше". Црква Св.Благовијести била је једина у којој је служено тих година. Мукотрпна борба, је трајала да се храм подигне баш ту гдје је сада, јер је то било намијењено за храм прије рата. Страх од храма и црквених звона у Мојковцу је био сурово присутан. Бог, Црква, Божић и Васкрс овдје су били "забрањени". Ко се усудио да слави, зна се да је био у немилости власти која је убијала све људско у човјеку. Ипак било је оних који се нијесу предавали, макар их то коштало живота и слободе. А онда.. Онда је дошао наш свети Ђедо и почела је неизвјесна борба, у којој нијесмо посустајали. Тих првих Божића славили смо Божић и чекали литургију на голој ледини, док смо се у физичком смислу смрзавали у нама је врела крв предака и гријала нас љубав Богомладенца.
Трпјели смо ругање и прогон на сваком кораку. Сматрали су нас "лудим" . Не разумију они те духовне димензије, јер живе за овоземаљско и пролазно, ми смо се гријали око бадњака и вјеровали да вријеме ради за нас, да смо на правом путу док нас толико прогоне и да нас Господ никад неће напустити. Ми смо војска Христова. Они су славили вођу, њему се клањали и вољели бога стомака. Наш Митрополит је био наша снага да нам дода благослова, утјехе и љубави. Трајала је борба поникли су храмови ,поносно и усправно као цвијеће после дуге и тешке зиме. Касније смо добили Епархију обновљену Будимљнско Никшићку и нашег како га народ воли звати Цар јунака, владику Јоаникија. Морам признати било је нестварно добро. Мученички Мојковац је почео да се рађа и васкрсава.
Свако сјеме које је наш блаженопочивши и вољени Митрополит засијао препородило се и васкрсло. Мојковац је најбољи доказ за то. Ево,данас хвала Богу и Мојковац је одао захвалност своме Ђеду муралом. Знам да се сада осмјехујеш и говориш благо мени, а тако си нам и рекао кад се сретосмо у литији из Добриловине благо мени са таквим народом. Да.. Увијек сам вјеровала да ипак зрно вјере негдје постоји међу овим народом, и да крв није вода, да ће се "пробудити" Бојна Њива у народу и да ће разгорети љубав према Богу, ипак је ово град Уроша Немањића, он му и даде име. Нека народ приђе често си говорио, приђе народ цркви и Богу своме и светоме владици. Уснуо си и отишао код Господа, да би нама боље било, то никад не смијемо и нећемо заборавити. Прошле године сам видјела графит који гласи :"Поново гори Немањића пламен..." Могу са поносом рећи да је сада тако у твоме и нашем Мојковцу. Иако морам признати често сам и сама по људској слабости говорила да се овдје никад ништа промијенити неће. Тешко је овдје било остати усправан, тешко је било бити Православни Хришћанин, тешко је било држати се традиције и бранити је, и бити поносни потомак.
Ево мученичког Мојковца Ђедо, истрајавамо у животној и духовној борби. Све захваљујући љубави Божијој, литијама које су биле изгледа потребне да освештају нашу напаћену земљу, да се опоје неопојани гробови и да се као браћа коначно измиримо, ко хоће наравно. Неко је у свађи сам са собом, како онда да воли брата свога? Вјечан ти спомен и Царство Небеско, наш Ђедо. Никад заборављени од Јанкове војске и града Уроша Немањића. Сигурна сам да ће се од сада говорити, Црна Гора прије и после Ђеда.
