Својим блазираним и помало наивним изразом невинашчета, онај Ибрахимовић, као да се тек пробудио из политичког зимског сна, тражи да Скупштина потврди да је био геноцид. У противном, зна се: Скупштина, а са њом и нова званична Црна Гора су недвојбено - четничке
Пише: Емило Лабудовић
Стара је истина да је у кризним ситуацијама које потресају једну друштвену заједницу, жица национализма најпробитачнији политички инструменат којим се може потпаљивати, подгријавати и распламсавати пожар (не)задовољства и усмјеравати га у жељеном и пројектованом правцу.
Усмјеравањем рефлектора јавности на већ етаблиране кривце за све и свашта, у залеђу се ствара сјенка у којој се скривају и башкаре стварни виновници, било због чињења, нечињења или опструкције. Тај опробани и уходани рецепт стварања политичке маглуштине у којој се лако погубе правци и орјентири, ових дана је у свом најригиднијем облику на сцени и у Црној Гори.
Накнадна памет, закашњела и тек пробуђена савјест, подмукло и цинично сачекан критични моменат, одсуство елементарне части и достојанства без којих би политика била тек пуки рат свих против свих и линч без елементарне људске правде, лице су и наличје ововремене црногорске друштвене збиље. Такво понашање дијела политичких актера појачано је вашарским разгласом Јавног сервиса у који, изгледа, још увијек није стигла вијест да је Мило изгубио, тако да би посматрач са стране лако могао да стекне утисак да су политичку, економску, социјалну, образовну и културну сцену протеклих тридесет година доминантно креирали садашњи побједници а да губитници нијесу „ни лук јели, ни лук мирисали“. У тој и таквој атмосфери, која би, да стање није на ивици експлозије, била само трећеразредни скеч провинцијског новогодишњег програма, логика и здрав разум су дефинитивни губитници.
А док траје „прозивка“, чисте се канцеларије и архиве од оптужујућих докумената, врши масовно новозапошљавање и шаком и капом грабе преостале мрвице са државне трпезе. Колико је незајажљива и незасита хоботница бивше власти свједоче бројни примјери, међу којима је, по гротекстности, најупечатљивији онај директора са Жељезнице који је, сједећи у топлом дому у Рожајама, телефоном одржавао сједнице али и уредно наплаћивао путне трошкове до Подгорице и назад, са све евром за станичну услугу. Не заостаје ни нови директор „Плантажа“ који је, маниром претходнице, Верице Мараш, одабраним службеницима исплатио поприличне отпремнине а онда их оставио у фирми да, по уговору о дјелу, убирају пуне бруто плате. И тако редом, до лудила.
Али, да се вратим почетку текста. Мантра националне катастрофе која пријети да брод црногорске државности, идентитета, демократије, европеизма и прозападности потопи (читај: посрби) експлоатише се до најприземнијег неукуса и бљутавости.
Врхунац лицемјерства те врсте демонстрирао је недавно један од челника Бошњачке странке новим потезањем старе приче о геноциду у Сребреници. Док су се годинама башкарили у крилу ДПС, распоређивали и уграђивали и по дубини и по ширини (са све евром за станичне услуге), Сребреница им је била девета рупа на свирали. Сада, пошто се државна каса поизмакла и када више у њу не могу да завлаче обје руке, потегли су прстом право у око новој већини покушајем „демократског ПЦР тестирања“ на вирус националног кроз некакву нову резолуцију о Сребреници.
Својим блазираним и помало наивним изразом невинашчета, онај Ибрахимовић, као да се тек пробудио из политичког зимског сна, тражи да Скупштина потврди да је био геноцид. У противном, зна се: Скупштина, а са њом и нова званична Црна Гора су недвојбено – четничке.
При томе, као освједочени демократа, безочном лакоћом прелази преко свих других злочина и страдања у босанскохерцеговачком „лонцу“ зла, мржње и стародужина, посебице оних који су се десили Србима.
Јер, у Сребреници је било шта је било, злочин несумњиво, геноцид – тешко, (показаће вријеме непристраснијег историјског суда), али било је зла и на другим адресама и страдали су и други народи. Али, Ибрахимовић би да тестира ниво српске самодеструкције и спремности да, хишћански,.окрене и други образ.
Као круцијално оправдање своје накнадне савјести, Ибрахимовић наводи чињеницу да је сличан докуменат недавно усвојен у америчком Конгресу. Замислите, оном истом Конгресу који је „усвојио“ резолуције о геноциду над стотинама хиљада Индијанаца, милионима Црнаца, над недужним грађанима Хирошиме и Нагасакија, над милионима Вијетнамаца, Корејаца, Камбоџанаца… над дјецом Алексинца, Мурина, … Ако ико на овом свијету којем, наљутиће ми се Ибрахимовић што се позивам на Његоша, „закон лежи у топузу“ има морално право да оптужује за геноцид, онда је то свакако амерички Конгрес. Али, Ибрахимовић зна и добро је издресиран у препознавању адута у ововременој балканској партији покера.
Оно што није ни хтио, а ни смио (због оног евра станичне услуге), да пропита Мила и Ранка, Ибрахим – ага би да сад припитуцне Алексу, Здравка и посебно Дритана и да им, уколико се не поклопе ушима, накачи кокарде на челенке. И докаже да је Црна Гора у рукама доказаних националиста, клерофашиста, злочинаца, антиевропејаца, итд, а да су Мило и Ранко, уз његову маленкост која је ту тек да наплати станичну услугу, њен једини спас и прави избор. Јер, Сребренице му, свједок му је онај исти амерички Конгрес који му је оба политичка ментора и промотера отресао са политичке сцене као мечку са крушке.
Али, не треба се заваравати да је Ибрахим – ага незнавен и неупућен. Напротив. Свјестан да ће га, у недостатку евра за станичну услугу, убрзо из редова политичких истомишљеника прозвати покушава да, свирајући у тамбуру екстремног национализма и шовинизма, за неко вријеме одложи неминовно: преиспитивање одлуке да као странка потону заједно са избушеним и изинђалим ДПС- ом, при чему је себе и своју позицију обезбиједио посланичком функцијом.
Ибрахим – ага, такође, зна да од резолуције неће бити ништа, али све док је рефлектор јавности усмјерен ка ономе што је неисцрпна тема свађе и надгорњавања, права питања, прави кривци (па и они са наплаћеном станичном услугом) остаће у сјенци и ван домашаја правде. Али, и то је само за времена, а вријеме Ибрахим – аге и оних у чије име чачка мечку незауставиво цури.
На крају, свјестан да би ми се неки пријатељи међу Бошњацима могли и наљутити, мада добро знају да ми код одабира пријатеља тај предзнак никад није био важан, не могу а да се не присјетим оне Његошеве, којег би Ибрахим – ага најрадије прогнао из лектира и школских програма, а која каже: „трговац ти лаже с осмијехом, жена лаже сузе просипљући….“ .
Овдје ћу се, да ми се не наљути покојна мајка, ипак зауставити
IN4S
