,,Добро чини и добром се надајˮ, гласи стара мудрост која је своје утемељење пуно пута доказала кроз историју.
Када је током управо минуле Бадње вечери историчар Дејан Ристић на своју Фејсбук страницу поставио краћи текст и фотографију муфтије Шефкета ефендије Курта било је потребно свега неколико сати да та објава постане вирална и да изазове бројне изразезахвалности и поштовања у односу на тог истакнутог, а заборављеног исламског свештеника.
Стога Дејана Ристића и питамо ко је заправо био муфтија Шефкет ефендија Курт и због чега се са правом може сматрати значајном историјском личношћу?
Наш саговорник нам указује на то да је почетком рата 1941. године 108 највиђенијих сарајевских муслимана усвојило резолуцију у којој се констатује тешко стање и прогон српског становништва од стране усташа и тражи да са тиме одмах прекине. Сличне резолуције су донесене у Бања Луци, Приједору и Бијељини. У Мостару је таква резолуција освојена 21. октобра 1941. године. Занимљиво је да је она донесена у сарадњи са комунистима, по директиви Џемала Биједића, а текст је умножила партијска техника (актив муслимана). Једанаестог децембра 1941. изгласана је и Тузланска резолуција. Њен првобитни текст био је написан у изузетно оштром тону, па је одлучено да се текст не шаље, него да у Загреб оде делегација од једанаест муслимана и три Хрвата и да усмено протествује у влади тзв. Независне Државе Хрватске због злочина. Саме резолуције нису постигле већи успех, а прогони, убиства и мучења су настављени.
,,Усташки Тајни одбор за истребљење Срба и Јевреја у Тузлиˮ, појашњава нам наш саговорник, ,,планирао је да шестог јануара 1942, на Бадње вече, минира Саборни храм Успења Пресвете Богородице и побије окупљене вернике. Планиране су ликвидације и у Српској вароши. За ову информацију је сазнао тузлански муфтија Шефкет еф. Курт који је, са групом угледних Тузлака, затражио хитан пријем код немачког команданта града потпуковника Виста и од њега енергично захтевао да онемогући злочин.ˮ
Немачка команда је, из својих интереса, одмах истакла плакат са текстом упозорења да ,,...нико не сме никога злостављати, одузимати или рушити туђу имовину и дирати живаљ који слави".
Дејан Ристић истиче и то да, у настојању да учврсти демарш код немачког команданта, муфтија Курт са групом угледних Тузлака одлази у Загреб, код Павелића и Артуковића, од којих одлучно тражи да усташе не дирају мирно српско становништво.
Захваљујући ангажману муфтије Курта у Тузли није било масовних злочина.
Муфтија Курт, иако верски службеник из богате породице – ,,природни непријатељ пролетеријата” одликован је од стране југослoвенских власти Орденом братства и jединства Првог реда.
Када је 1963, када му је било 83 године, ефендија Курт преминуо, прота Ђорђе Јовановић одржао је говор на његовој џенази којој је присуствовало преко десет хиљада људи. Услишена је интимна и неуобичајена молба проте Јовановића да он буде тај који ће у ефендијин гроб сићи прe њега, дочекати табут с ефендијиним телом и положити га у раку.
(извод из текста објављеног у дневном листу ,,Политика'')
