Једноставна је рачуница – ако ти платим школовање, па ме ти обориш два – три пута на испиту, ја одох на други факултет и нема сљедеће рате, а од којих ће пара онда профо добити плату
Пише: Мићо Бабовић
Прије коју годину на послу сретох једног младића. Дошао да види може ли ту, у јавном сектору, да одради приправнички. Не мојом вољом крену разговор и ја га питах чиме се бави. Каже при крају је студија безбједности на приморју. Признајем прилично неодмјерено, за уштогљену академску комуникацију, питах је ли то једна од оних школа што када те питају колико имаш до краја студија, одговориш – још двије рате. Ваљда мислећи да ту нема ништа спорно, сада вјерујем већ дипломирани секјурити – пошто је од тада прошло макар шест рата времена, лежерно климну главом.
Гдје год има пошта да се може уплатити рата за школарину ту је никао факултет, рече недавно на телевизији познати професор економије Миодраг Зец, говорећи о потпуној девалвацији високог школства на овим просторима. Објасни уважени професор да је лако ријешити проблем. Треба, каже он, прописати законом да факултет не смије бити профитна организација и да то нијесу ни најгласитији свјетски универзитети.
Једноставна је рачуница – ако ти платим школовање, па ме ти обориш два – три пута на испиту, ја одох на други факултет и нема сљедеће рате, а од којих ће пара онада профо добити плату. Осим тога разгласићу свим својим друговима, иначе „одликашима“ који су једино из фискултуре прескочили тројку, да не уписују тај факултет, јер тамо „муче“ студенте. Траже им понекад да издекламују оно што најбоље знају, ако који пут и изађу на испит. Нечувено!? Да човјек мора учити и мучити се за куповну диплому, како то једноставно назива Вида Огњеновић.
Тих који су „учили“ на рате и тако „завршили“ факултет, односно имају куповну диплому пуна је наша јавна управа: министарства, управе, фонодови… А тек здравство. А тек полиција.
И то се мора почистити. Прво, да својим озбиљним незнањем и неукошћу не би наносили штету друштву и држави. Друго, мислим још битније, да не би опстајало идиотско схватање да је бесмислено учити школе, да је лакше купити „диплому“. А таква је ситуација сада, па су озбиљним ђацима и зналцима посла, шефови њихови школски другови који су водили на пиће кад добију двојку.
Да мало конретније загребемо
Ако стотину људи питаш да кажу шта им је прва асоцијација кад поменеш Тутин, вјерујем да не би било једнога који би рекао да је то универзитетски центар. А и шта би тражиле високе школе у касаби на крају хладне Пештерске висоравни, на самом рубу Србије. Ту одмах иза Мехова крша. Е преварили сте се. У тој вароши постоји прегршт факултета – виших и високих школа који „образују“ кадрове, изгледа првенствено за сусједну Црну Гору. Јер зашто би се уз саму границу правиле школе, ако не за оне преко границе.
Било је, у она Брозна времена, правило да се једном годишње промовишу нови доктори наука. Неријетко је то био и једноцифрен број. Тада нијесмо били напредни као сада да годишње изфабрикујемо доктора наука готово колико конобара.
Једном приликом када је у доктора наука, између осталих, промовисан и један овдашњи бивши вајни професор политичар, ту звучну титулу добио је и један наш брат несврстани. Ређали су се ментори говорећи о научним виједностима сваке докторске тезе понаособ. Када је дошао ред на ментора нашег „брата Мугабеа“ мучио се и окретао причу у круг понављајући да је уложио велики труд да научи српскохрватски језик. Када се завршио протоколарни дио свечаности један се професор гласно нашали питајући: „Како дадосте докторат човјеку који једва сриче наш језик“?
„Зашто? Да неће случајно да се запосли на Београдском универзитету“, добаци други професор.
Дакле у Тутину, као у овој анегдоти, штампају дипломе за понијети. Тамо се „школују“ наши полицијски инспектори, више медицинске сестре, државни службеници разних профила којима на папиру, који они зову диплома, пише менаџер за … нешто.
Ево јавне сугестије министарки здравља и директорици Клиничког центра да виде колико у нашем здравственом систему има „диплома“ из Тутина и других „Тутина“ из Србије, БиХ и са Косова. И када би било ријеч о озбиљним школама, а није, ваљало би тражити тим „високошколцима“ индекс и видјети макар датуме „полагања“ испита. Једноставним упаривањем података – датума из индекса са полицијском евиденцијом преласка границе и евиденцијом доласка на посао видјећете да су ти студенти, током трогодишњег или четврогодишњег „школовања„ тек пар пута прешли границу, вјероватно да понесу рату за школарину. Дакле лако је утврдити ко је у Тутину или гдје већ пазарио диплому која ће му одмах када је приложи на увид послодавцу – држави значити плату већу за 150 еура, када је ријеч о здравству. Или еполете и звјездице када је ријеч о полицији.
Ево сугестије и министру унутрашњих послова. Видите шта су, како и гдје завршили „инспектори“ , њих осам, који су запошљени у полицији у Беранама пред посљедње парламентарне изборе. Свакако, нијесу Беране никакав усамљени инцидент. Просто знам за њих конретно. Вјерујем да је макар једнако вајна ситуација и у другим станицама полиције у Црној Гори. Можете замислити како је у Рожајама. Колико је тек ту „високошколаца“ из комшилука. И са сјевера и са истока.
Нијесам случајно издвојио здравство и полицију. Први брину о нашем здрављу, а преварант и незналица то не може радити ваљано. Други би требали да јуре преваранте и криминалце, а криминал је куповина дипломе, а како ће полицајац хаписти некога за нешто што је и сам урадио. Живи су људи, можда проради емпатија, знају колико је тешко „студирати“.
Осим Тутина ту су Брчко, Ћуприја, Пале, Сарајево, Бијељина, Блаце, Фоча, Нови Сад, Београд …
Да будем мало личан. Имао сам у средњој школи „другарицу“. За те четири године готово да нијесам упознао њен глас, оно кад човјек течно прича. Када би се некад и осмјелила да одговора за тројку било је врло нелагодно присуствовати том догађају. Личило је на Његошевог попа Мића. Не бих ово помињао да она у међувремену није опослила високе школе и сада се на званичном сајту једне јавне институције кити дипломом економисте донесеном из Нова Сада. Можда се у њој у раним четрдесетим пробудио ђак.
Ријеч је о приватним високим школама. Није тешко замислити какве су то школе ако се зна на којем су нивоу ове регуларне – државне.
Примјер. На номинално озбиљној школи – Медицинском факултету у Подгорици љетос је од 102 пријављена кандидата пријемни прошло само 12 будућих љекара. Тај податак треба допунити са двије чињенице. На тај факултет се пријављују само лучоноше, дакле ученици који су током школовања имали само петице. Други факат је да је од тих 12, који су полижили пријемни, само двоје добило петице из хемије. Остатак оцјена на пријемном гравитирао је око тројке. Ако су нам такви лучоноше какви су тек ови што студирају у Тутину и…
Ово што нам се дешава посљедње три деценије то је „освета лоших ђака“ каже поменути професор Зец и додаје да ће доћи вријеме „да нас оперишу месари“. Што ће рећи рђави ђаци. А најбољи ће ићи на занате или ће побјећи одавде.