Потпредседница Бундестага Клаудија Рот је највиша представница Немачке која је посетила Спомен парк Шумарице у Крагујевцу у Србији.
Ово је дан дубоког бола, ово је дан суза. Дан када ми срце плаче. Дан када речи нису довољне да опишем шта осећам као Немица. Овај 21. октобар 1941. је део моје биографије, јер сам Немица.
И бескрајно сам захвална што ми је било дозвољено да данас будем овде, као Немица, што су ми људи овога града и ове земље пружили руку и што су ми указали поверење – мени као представници немачког Бундестага, немачке демократије. Поверење да су две речи које су обликовале Аушвиц, али које су обликовале и овај град, ово место, да су те две речи – никада више – део нашег колективног сец́ања.
Ово је дан жалости, ово је дан суза. Ово је и дан када Сунце сија, када Сунце греје наша срца и суши наше сузе, када нам даје снагу да не заборавимо, да се сећамо оного што је било и у будућности, како би се увек и свакога дана борили за достојанство сваког човека.
То вам обећавам, да је та реченица, прва реченица Декларације о људским правима, која каже да је људско достојанство неприкосновено – да је та реченица за мене као Немицу, за нас као демократску Немачку, морални императив. Достојанство човека је неприкосновено! Не каже се тамо – достојанство мушкараца, хришћана, белаца, младих, оних без хендикепа, хетеросексуалних. Тамо се каже: људско достојанство је неприкосновено!
И желим да вам се извиним. Не знам да ли постоји извињење за злочине који су почињени. Али желела бих да ово извињење схватите као обећање – да ћемо учинити све да живимо заједно у пријатељству у заједничкој европској породици, да никада нећемо заборавиити шта се десило и да верујемо једни другима да ћемо се заједно залагати да се то више никада не понови.
Хвала вам што ми је било дозвољено да будем са вама данас, на овај дан суза и бола, али и наде.
Можда на крају још ово: Морам да вам кажем да сам не само веома, веома тужна, већ да ме је и срамота – што је у нашем немачком историјском сећању ово место заправо непознато. У школи сам учила о злочинима нациста у Француској, у Пољској, у Немачкој, у Холандији… Али, на своју срамоту, морам да признам да смо се до сада премало бавили историјом у овом вашем крају, у Србији, у региону. И то је такође обећање које бих желела да дам овде, на овом месту – да ћу разговарати са школама, како би се историја деце овог града, људи овог града који су убијени, такође нашла у немачким уџбеницима историје.
И на крају дозволите ми да се поздравим са свима вама: до виђења! До виђења значи да надам да ћемо се поново видети у добрим заједничким европским временима. Много, много вам хвала.“
DW