Ово у разговору за “Новости” каже Милан Кнежевић, књижевник и политичар, аутор романа “Обала несанице”, објављен у издању куће “Штампар Макарије” који је по оцјени многих један од најбољих романа у Црној Гори у последњих неколико деценија
Званична црногорска књижевност ме због мојих идеолошких ставова никад није признавала као пјесника и писца мада ме то и није оптерећивало, јер никад нисам био дио дворских књижевних кружока који одишу полтронеријом и неталентованошћу.
Све што сам написао и промуцао, било је на величанственом српском језику.
Ово у разговору за “Новости” каже Милан Кнежевић, књижевник и политичар, аутор романа “Обала несанице”, објављен у издању куће “Штампар Макарије” који је по оцјени многих један од најбољих романа у Црној Гори у последњих неколико деценија.
Имагинарна афричка државица, Обала Несанице, изгубљена у прашуми диктатуре, мјесто радње романа, неодољиво подсјећа и на неке балканске Обале Несанице.
На питање колико је пренио инспирацију и садржину за свој роман на нашем, балканском меридијану одговара:
“Свакако, феномен диктатуре је општепознат на свим континентима и у свим временима увијек повампирене тоталитарне свијести, тако да је по мом мишљењу, ријеч о трагичним репризама страдања многих народа, кад су без кривице криви, у духу класичне грчке трагедије.
Трагичне сторије о диктатури на свим меридијанима представљају велики дио страница историје човјечанствакроз вјекове, кроз сторије о суровости људској од афричких диктатора до Чаушескуа, од Енвера Хоџе до Ким Џонг Уна, и других”.
Ваш роман се, дакле, бави феноменом диктатуре ?
У свом роману желио сам да скинем застор са те вјечно исте приче о насиљу над људским душама и читавим нацијама, уз бројне варијације, зависно од степена бруталности појединих власника душа својих народа. Плашим се да феномен диктатуре не представља завршену причу, јер ће се као птица Феникс увијек издићи из пепела по ко зна којој географској ширини и завити у црно једну или другу нацију, али и неке сусједне.Зато је “Обала Несенице” и својеврсна опомена, путоказ ка имагинарној земљи Недођији, која и није тако далеко од нашег меридијана. Да сам имао много корисне грађе, много аутентичних ликова и на самом Балкану, несумњиво је тако да сам кроз опис судбине мале Обале Несанице настојао да сагледам хиљаду и једну црту свијести вољеног оца нације, и диктатора који, како то увијек бива, буде свргнут са власти онда када се томе баш нико и не нада. Историја се понавља а вријеме злодјела суманутих, влашћу опијених појединаца представља вјечну опомену свим нацијама да се боре против оних који су одбацили све људске норме и од своје државице праве полигон за тренирање корупције, мита и непотизма, баруштину безакоња и насиља над људским душама. Све, наравно, уз обилату помоћ себи сличних “бораца за демократију” са западних адреса, који одрађују своје задатке по земљама другог и трећег свијета.
Главни јунак, власник Обале Несанице је Милтон, чије име асоцира на једног од афричких лидера, Милтона Оботеа али и на неке балканске Милтоне
Оца афричке нације у Обали Несанице описао сам без реваншистичког става. Пишући о њему, писао сам о успону и паду сваког диктатора, неограниченој моћи која се претвара прах и пепео, биографији вољеног оца црначког народа, вртоглавом успону и ненаданом суноврату , настојећи да докажем на књижевни начин да је ријеч о историји која се понавља. Као врста кобне неминовности и усуда цијелог човјечснства.У роману сам доказао да је предсједник Милтон ипак бољи од цјелокупне камариле коју је око себе окупио, да је изнад њих, истовремено њихов шеф и пажљиви посматрач, зачуђен степеном бешчашћа који је, преко његовог ауторитета и имена, зацарио у Обали Несанице до апсурда и безизлаза.
У каквом садејству су ваша поетика и политика?
Један руски пјесник објаснио је своју поетику као потрагу за изненађењима, а свакодневица у којој ми трајемо је лишена било чега епског, тако да сам се трудио да не “обичавам” обично. Последњих пет година стекао сам искуство по затворима, тужилаштву, судовима, лажно сам оптуживан за терориза, биле су ми одузете путне исправе, а у једном тренутку и лична карта ми је истекла у затвору. Да није било Достојевског, Камија, Белоуа, Синтера, Сервантеса, Црњанског велико је питање да ли бих лудницу избјегао. Зато, без какве патетике, могу саопштини да ме је књижевност спасила и направила бољим човјеком.
Хоће ли се неко у Црној Гори препознати у роману ?
У роману сам на књижевни начин пропитиваомрачну страну скандала, бешчашћа, непочинстава хладнокрвних злочина на највишем нивоу, свега онога за шта свака нација сазна тек након педесет година или никад. Настојао сам да, дакле, као неко ко се бави политиком и књижевношћу белетризујем оне садржаје са којима сам, као политичар, имао прилику да се ближе упознам. Настојао сам да по познатој теорији “отвореног дијела” дам могућност читаоцу да неког од јунака романа препозна или не препозна, да прикажем слику дантеовог пакла на државном нивоу, оног који је маскиран анђеоским лицима дворске свите, спремне да своју државицу прода у сваком трену и напусти је уз осмијех предатора. А ако се неко лично препозна, то је већ његов проблем.
Како сагледавате ваш досадашњи пређени пјеснички пут и поетска трагања након деценије и по?
Поетика двадесетог вијека представља основу мог пјесничког битисања.Градио сам је на искуству српске, руске, пољске, чешке, њемачке, француске, америчке, енглеске, италијанске поезије… И, збиља, ради се о једном поетском номадизму у који сам се упутио као у авантуру, чији исход нисам знао, а нијеме ни занимало, јер је сврха била у авантури читања. Пастериак, Мандељштам, Паз, Бродски, Ларкин, Лоуел, Мастрез, Карвер, Павезе, Монтале, Ружевич, Стаф, Оди, Превер, али и Иван В. Лалић, Матија Бећковић, Љубомир Симовић, Стеван Раичковић, Васко Попа и Мика Антић круцијални су дио поетске слагалице коју стрпљиво слажем свих ових година.
У августу вам је додијељена угледна награда Књижевног друштва Косова и Метохије, “Велика грамата” за стваралаштво и очување српског језика и културе.Колико вам она значи ?
Морам истаћи да ми управо та награда посебно импонује, чинећи ми и част и обавезу да у својим књигама и даље промовишем наш пребогсти српски језик, којим се може све рећи. “Велика грамата” и то књижевног друштва Косова и Метохије, за мене представља и духовни и књижевни параметар и путоказ за моје стремљења, како да и даље развујам своје књижевне визије, утемељене на нашим коријенима и вјечитим траганњима за неким бољим свијетом за све људе.
Шта тренутно обликујете у својој књижевној радионици?
С обзиром на преобиље друштвених актуелних тема које потресају моју државу и балканске, али и европске просторе могућ је наставак “Обале Несанице”, али о том потом. Углавном, осјећам да прича о тој афричкој државици још није довршена.
(“Новости”)