Пише: Милутин Мићовић
Примијетио сам да моје изјаве па и текстове о Црној Гори, преносе босански медији (Дневни аваз, Ал Јазеера … можда их има још?), а знам да тамошњим медијима никад нијесам никакву изјаву дао, нити текст понудио. Кад сам боље погледао, видио сам да тај материјал преносе с црногорских портала (Портал аналитика, ЦДМ, ТВ Подгориса, Побједа и други), сви ултранационалистички, инфернални, малоумни ( понекад и са додатним ауторским интерпретацијама). Мало ме зачудило да имају исту тачку (не)гледишта кад се ради о Црној Гори, њеној историји, култури, савременицима, то јест, имају исту интерпретативну матрицу по којој од Црне Горе праве неку витешку моралну гротеску, која је вазда у страху од српске духовне и културне окупације, па треба и савремене културне посленике који у себи носе то српско – црногорско културно насљеђе као своје рођено, прво означити као непријатеље (нове) Црне Горе, онда их треба казнити, протјерати и сл.
Аутори тих текстова и пријеких осуда (режимски чиновници с етикетом културних радника и „народних“ посланика, има их много – пљева и мрав), насадили (набили) су се на наслов (донекле и на смисао) књиге, Луче у тами Црне Горе, гдје се отвара тема унутрашњих духовних и културних противречности Црне Горе, сагледаних са више страна и са различитих нивоа, а у основи – из његошевске духовне традиције.
Посебно их је раздражила вијест да је жири за додјелу награде Мирослављево јевађеље, управо одабрао ову књигу. То су доживјели као бомбу у њихов пројект антисрпске и антицрногорске Црне Горе.
Нерасположени за читање, одустали су од сушинске тематике књиге, и бавили се читањем на невиђено, како би несметано могли ређати најпримитивније дискалификације књиге и аутора, показујући каква је суштина (празнина) њихове пројектоване Црне Горе, али наравно и њихове душе.
Нијесам хтио да се осврћем док сам те текстове примјећивао на црногорским ултранационалистичким медијима и порталима, јер су сви редом, производ малог ума и велике мржње. Нјихов ум изазива сажаљење, али њихова мржња је озбиљна. Кажем озбиљна, јер је ослоњена на државну инфраструктуру бившег режима Мила Ђукановића, који је правио ту антисрпску и антцрногорску Црну Гору. Та двострука деформација, државотворних амбиција, доиста је похарала њихове умове, али је та деградација камуфлирана државним ауторитетом и привилегијама, па су у свом скудоумљу помислили да су обавили посао, и направили ту Црну Гору, напокон, и без Нјегоша. У таквој Црној Гори, предвиђено је било – да Неум суди Уму, а нељуди људима.
Кад сам видио, да с неким одушевљењем те мрачне и жалосне осврте на књигу Луче у тами Црне Горе, и њеног аутора, преносе босански медији, упитао сам се зашто ће им смеће из Подгорице, зар га немају довољно у Сарајеву? Или, ко кога ту испомаже, и зарад каквог циља? Како су, у овој причи Црна Гора и Босна једно, кад су двоје? Или, зар је Црна Гора дочекала да је учи Босна шта је држава и национални идентитет? Зар Црногорци стварно зову у помоћ Босанце да их бране од Црногораца Срба, од Нјегоша и свих Петровића, којима сам се позбавио у свом дјелу, као кристалним темељем Црне Горе. Је ли неко смислио да у Црној Гори наложи ватру под „босански лонац“? Ето, скоро сам се осјетио као у монологу Владичином, да ми се овај (наш мали) свијет у ад претворио.
Но, предлажем да смиримо лопту, и да почнемо од азбуке, то јест, од правилног читања и писања. Да се не празнослови док се чита и пише и понешто размишља, или, да се не гомилају сувишна слова. Јесмо ли ми у својој кући у својој култури, језику, у својој памети? Ко нас тјера да будемо што нијесмо? Ваљда имамо своју памет, ако имамо Нјегоша, Вука, народ. Ако немамо њих, не можемо ни себе препознати. Можемо имати своје утваре. Можемо имати карикатуре од људи, амбициозне скоројевиће, запошљене полтроне који просипају мржну и отров по поменутим порталима, и гледају да није гдје у Црној Гори претекло које божије јагње. Којих никад није било више него данас, послије вијека мучења, турчења, тлачења, прогањања, распињања, чупања језика, и испијања душе на памук.
БОРБА