Једна од тема која је од есенцијалног значаја за сваку заједницу је култура дијалога. Дијалог као активна комуникација између различитих друштвених група у подељеним заједницама, увек мора тећи у корист потребе за изградњом мира и помирења.
Код нас још увек има људи који осуђују онога ко има другачије мишљење од његовог. Менталитет искључивости онемогућава да се дијалог схвати као услов слободног надметања у мишљењу. Зато, ако се дијалог води ван постојане аргументације, нема изгледа на успех и нема разлога да се води. Дијалог значи слушати и чути особу која има другачије ставове од вас, прихватити да постоје другачији ставови и културно нааставити комуникацију, са озбиљном могућношћу прихватања другачијих ставова, ако такви ставови имају смисла.
Без аутокритичности, без наклоности према истини, без толеранције према различитости мишљења дијалог је немогућ. У култури дијалога настојимо доћи до истине, ствари назвати правим именом уз изношење аргумената. У дијалогу основна ствар су аргументи. Дакле ко има јаче аргументе сматра се да је у праву. Често људи, када немају аргументе, нападају личност и то је знак њиховог пораза. Недостатак аргумената води ниској толеранцији и заступању личног става. Ко има аргументе, доказе, валидност за своје мишљење, за свој став, нема потребе за емоционалним узбуђењем и за недостатком толеранције.
Када говоримо о култури дијалога улазимо у сферу дијалога и у сферу културе. Култура дијалога не захтева само културу саговорника, већ претпоставља и демократску свест, развијену и еманциповану средину и обавезу да се провери све што је значајно за тему о којој се дискутује.