„Замолио сам га да ми рецитује песму о керуши, којој су одузели седморо штенади и бацили у реку.
- Ако се нисте уморили…
- Мене стихови не умарају – рече он, и неповерљиво упита: Зар вам се допада песма о керуши?
Рекох му да је, по мом мишљењу, он први у руској литератури који пише тако лепо и с искреном љубављу о животињама.
- Да, ја веома волим животиње – рече Јесењин замишљено и тихо, а на моје питање да ли је читао Клоделов ’Рај животиња’ не одговори, него се ухвати за главу обема рукама и поче рецитовати ’Песму о керуши’.
Кад је изговорио последње стихове – „пале су и њене очи псеће/као златни сјај звезда у снег“ – и у његовим очима такође заблисташе сузе!
Тад сам помислио да је Јесењин не толико човек, колико инструмент, харфа, коју је природа створила само за поезију, да изрази бескрајну тугу поља, љубав према свему што живи на свету и милосрђе – које од свега другог – заслужује човек“.