Већ неколико дана, диљем друштвених мрежа, кружи спонзорисани садржај Центра за демократску транзицију (CDT), чија је сврха да се – макар тако аутори веле – бори против историјског ревизионизма, а у ствари, намјерно или не, у својој бити, дјелује као уџбенички примјер управо нечасне ревизије и преобликовања прошлости par excellence. Не знамо да ли се ради о случајности или о лоше скривеној намјери да под параваном афирмације слободне мисли, у ствари, рехабилитују тоталитарни комунистички режим негдашње Југославије, јер управо овај утисак врхуни у епизоди која се бави осјетљивом темом, колективном траумом и оном тачком прошлости која непомирљиво раздваја црногорско друштво – рушењем Капеле на Ловћену, а изградњом Мештровићевог монолитног маузолеја.
Организација која се очигледно само декларативно и номинално залаже за „демократску транзицију“ дозволила је себи да, у овом тринаестоминутном уратку (а који можемо назвати политичким памфлетом) оправдава, на моменте чак и афирмише, нечасни чин рушења симбола Црне Горе и њеног народа (па чак и за вријеме Друге Југославије гдје је, послератним Уставом из 31. децембра 1946. године установљен, грб Социјалистичке Републике Црне Горе, на себи имао Његошеву Капелицу, а дизајнирао га је чувени сликар Мило Милуновић) и подизање Маузолеја, без претходног консензуса и уважавања полемичких ставова бројних ауторитета који су се успротивили овој једностраној вољи и неприкладном умјетничком рјешењу. Ствара се утисак да се поново ради о парадоксалној прилици, својственој само Црној Гори, да они који за себе држе да су демократе и либералнији дио нашег друштва, на овај начин заобилазе историјске истине и налазе изнимке за комунистичко насљеђе које је Резолуцијом о европској савјести и тоталитаризму 2009. године, осудио Европски парламент, а тај утисак достиже зенит у епизоди, чији, непознат и непотписан аутор, полуистинама и манипулацијама, отвара могућност за додатно распламсавање тензија и интензивирање подјела поводом најосјетљивијих питања у Црној Гори.
Умјесто да је на један објективан и научно ваљан начин гледаоцима представљена комплексна и опсежна расправа која се у јавности годинама водила поводом рушења Капеле и изградње Маузолеја (при чему су практично сви најзначајнији оновремени интелектуалци били изричито против рушења Његошевог завјетног почивалишта), и умјесто да је указано на аргументацију обије стране, противници рушења капеле злонамјерно бивају етикетирани као „естете“ и „мрзитељи“. Ради објективне и шире слике цијелог случаја ваља подсјетити концизно на само нека од имена која су се успротивила сулудом чину ондашњих власти – књижевник Меша Селимовић је догађај назвао подизањем „споменика властодршцима чији трагови смрде нечовјештвом“ уз то напомињући како „(…) Великом Његошу, који је својим дјелом сам себи подигао најљепши споменик, ова одбојна фараонска гробница не одговара ни по чему“, познати сликар Петар Лубарда резигнирано констатује да је „(…) Ловћен вјековни симбол поноса и слободе, старије и новије наше историје, кога је сама природа створила као најљепше умјетничко дјело и да не треба кршити Његошеву посљедњу вољу“ уз одбијање да учествује у Југословенском одбору за подизање маузолеја. Добрица Ћосић протестује против „изневеравања Његоша“ и своје доба назива временом „свакојаких непоштовања, презира и сажаљења нас од наших јадних и гневних потомака“. Полемици се, из Хрватске, придружује и Мирослав Крлежа који тврди да у овом случају Његош испада „карикатура, и као споменик и као статуа“ и, пишући Комисији за подизање маузолеја, још вели: „Ако је ријеч о томе да се Мештровићев маузолеј с Његошевим спомеником подигне на Ловћену, моје је субјективно мишљење бескомпромисно негативно“, Дејан Медаковић споменик назива „спомеником наше срамоте“, Михиз „обретенијем главе владике Рада“, академик Павле Ивић „творевином човека обневиделог у мржњи на српски народ“, а протестују још и Душко Радовић, Стеван Раичковић, Васко Попа, Александар Дероко, Драгослав Михајловић, Михаило Лалић, Исидора Секулић, и још пар десетина других значајнијих умјетника и интелектуалаца који су подигли глас против идеје коју, ето, данас Центар за демократску транзицију, можда нехатом, оправдава и рехабилитује, стављајући се на страну одбора у коме су се, насупрот побројаних великана, нашли Пеко Дапчевић, Блажо Јовановић и Светозар Вукмановић Темпо.
Такође, држимо да је беспризоран и манир на који је представљена Српска Православна Црква чији је Његош био владика – као ретроградна и анахрона организација, а сама Капела као „краљева задужбина“ која нема ништа са Његошевим аманетом. При томе наравно, као аргументацију аутори излажу факат да је обновљена Капела била посвећена св. Георгију (дакле, са евидентно усиљеном намјером да се алудира на двор Карађорђевића, иако знамо да је Свети Георгије породични Светац куће Петровић-Његош која га је прослављала као крсну славу), те што је „улазни портал ријешен монументалније, на прозорима су додати византијски лукови, а капела је била завршена поткровним вијенцем у стилу руске архитектуре која није била у традицији руског градитељства“. Сви ови банални и неутемељени аргументи, могу се наћи у квазинаучним изливима мржње и дежурних „комитских историчара“, али организацији која, ваљда, држи до свог угледа нимало не приличи да се на овако неозбиљан начин односи према једном од најважнијих идентитетских симбола Црне Горе.
Оно што је можда најспорнији дио овог јефтиног пропагандистичког уратка тиче се Његошеве посљедње воље. Аутори, наиме, не само да релативизују аманет владике Рада, већ га и децидирано поричу, иако историја књижевности чува свједочанства његовог писара, Милорада Медаковића, коме је владика на измаку свог вијека, изложио жељу да почива у Црквици на врху Ловћена: „То је моја посљедња жеља коју од вас иштем да је испуните, и ако ми не задате Божју вјеру да ћете тако учињет, како и ја хоћу, онда ћу ве оставити под проклетством, а мој посљедњи час биће ми најжалоснији и ту моју жалост стављам вами на душу.“
Његош је у своме почивалишту мировао духом док га нису узнемирили, прво Аустријанци, који су у доба Великог рата непрестано бомбардовали и оштетили капелу знајући за њену важну симболику, да би је, доцније, обновио краљ Александар, његова крв, и повратио своме претку краткотрајни мир све до доласка комуниста на власт. Све ово су чињенице које ваља имати у виду прије гледања ЦДТ-овог серијала, људи који би, да су заиста добронамјерни колико држе за себе да јесу, зарад мира и просперитета за који се залажу, са својих канала уклонили спорни материјал.
Ми знамо ко смо