Аутор: Сања Томовић
Љубав према Богу, цркви и роду му је увијек били изнад свега, па и по цијену сопственог живота или слободе. Многима је био трн у оку, јер је попут Св. Јована Крститеља разобличитељ недјела и злодјела, али Ирода и Иродијада никад доста. Но, ипак, они остадоше упамћени као мучитељи невинога, а Св. Јован као чудотворац док је свијета и вијека. Симбол за њих је само игра и пјесма, забава, богохулност и ништа више.
Митрополит сасуде Љубави Божије, мајка свакоме ко му је притекао. Толико је душа гледао да спасе и никад никога не отпише, свакога прими под своје окриље , многе сироте удоми и нахрани. То не може свако. Не треба много науке човјеку да, ако си га једном срео у животу, схватиш да пред тобом стоји живи Светац, избор љубави и нектар знања. Мученик за свој народ, истовремено мучен и несхваћен од тог истог народа. Многи који су га оспоравали, ругали му се, сјекирали га, не знају да је то један од највише поштованих људи у свијету са ових простора, али није нама први пут да смо „слијепи“ код очију. Богу хвала, па таквих није много. Они не могу да схвате да је сами Дух Свети, Љубав, Бог и умност код човјека оно што те уздиже, не никако сат, ципеле или џип. Знам ја да ће многи рећи да је имао и он ауто, а шта? Исто би рекли и да је ишао пјешке. Мајбах и сат од 150 000 евра не смета никоме, али смета Митрополитова Светост. Тешко је признати да је неко бољи, да је скромнији и да га народ воли и поштује, јер у њему препознаје све оно чега данас готово и нема.
Народ жедан „живе“ воде хита ка извору. И најмудрији и најскромнији. Ипак због своје ванвременске величине несхваћен, као и и многи свети прогоњен, клеветан, разапет. Никад за себе ништа тражио није, а могао је, али завјет је дао Богу на скромност, одрицање и страдање и то стоички подноси. Ћути, трпи и носи, а како му је, па то само он и Господ знају. Није лако да те твоји клевећу и за све што кажеш оспоравају, а ти само слиједиш истину, а она као она, зна добро да уједе. Зато је и мрзе, мрзитељи истине.
Највећа му рана, братоубилаштво, није зарасла. Баш као и Св. Петру што бјеше крвна освета. Снагом своје молитве и тешком жртвом својом отимао је комаде неба за нас. Да ли смо свјесни тога? Није ријетко, а поготову код нас да једног човјека због истога једни мрзе, а други воле и дубоко поштују. Никада није било лако сједјети на трону Св. Петра Цетињског, али јесте узвишено, толико да се то само ријеткима даје, да их Господ одабере од утробе мајчине, јер их је намијенио за Вјечност, за непролазност. Нигдје као овдје пророк није и протјеран и омражен, једноставно несхваћен. Када је дошао у Црну Гору, када се вратио, нашао је само рушевине и манастира, и цркава и душа људских.
Он нас је снагом своје молитве све Васкрсао. Обнављајући манастире, цркве, монаштво, вјеру себе је уградио у сваки камен и циглу. Вратио је протјерану вјеру у овом народу. Све своју цијену има, превише се давао и страдао, зато је последње своје дане провео у болници. Сјетимо се само његове жртве док је страдале, раскомадане сакупљао својим рукама на Косову и Метохији. Ниједан земаљски владар то учинио не би, али зато знају да посвађају и да „замуте“, па тако они владају, а он се само моли Богу и ништа више.
Молили смо се да нам га Бог још поживи, јер ми све више подсјећамо на недоношчад која још нису у стању да се брину о себи, а камоли о нечему вишем. Ипак, то се није десило, значи да га Бог више воли и да га ми више не заслужујемо, а и уморили смо га. То шта је он издржао и прошао са својим народом, и од свога народа ништа да није осим задња година дана, па била би превише. То само ријетки Богом обдарени и оснажени могу издржати. Само је Господу знано колики је терет носио на својим плећима. Није га случајно изабрао, баш такав Му је требао, најмудрији у времену немудрих, најскромнији у времену нескромних. Једина „мана“ му је била што све што је мислио, то је и говорио, а истина је да човјек воли да чује само оно што му се свиђа.
Опрости нам намучени, многострадални и Свети Владико. Ти си добровољна жртва љубави за цркву своју и народ свој. Твоје ране никад не зацијелиле. Знамо да си био свети још овдје на земљи. Знамо и да ћеш се за нас ипак молити. Ипак, тешко је живјети овдје на земљи гдје те више нећемо срести. Ето, себе си живог на Његошев Ловћен уградио. Опрости нам, мучениче наш. Мртав си, ипак, жив и свет, а ми твоја сирочад заувијек. На крају, послужићу се оном твога учитеља Аве Јустина: „Када ме више не буде овдје, дођите често на мој гроб, дођите увек кад имате времена. Причајте све што вас мучи, говорите ми као да сам жив, ја ћу вас слушати и ваша ће мука престати, јер за вас ја ћу увек бити жив“. Ја знам да би нам све ово сада ти рекао. Вјечан ти спомен и нека ти је лака црна земља. Царстбо Ти Небеско Владико и оче свети.